Tretiramo ih kao decu
Prosto se zaprepastimo kad postupe zrelo i odgovorno (a stalno to tražimo i očekujemo od njih), pitamo ih da li su obukli donju majicu jer je hladno, a kad se otvore i povere nam se (za čim uvek žudimo) reagujemo nekom od onih “micaaaa” reakcija, od kojih se oni ježe. Valjda možemo da se suzdržimo, a?
Zahtevamo da nas tretiraju kao kraljice
Šta, sad oni treba da nam služe i iskazuju poštovanje i ljube tlo po kome gazimo? A da li mi njih tretiramo kao kraljeve? Aha- eto odbrambeno napadačkog stava, zbog koga bogme, imamo šta da raspravljamo. Ne, ne treba nam kafa i doručak u krevetu (kao ni njima), to naše “visočanstveno” zanovetanje, odnosi se na potrebu da nas poštuju i budu pažljivi na džentlmenski način, samo zato što smo žene. Naravno da uzvraćamo i da želimo da ugodimo svom muškarcu, kad ga volimo.
Pasivna agresija
Ono kad uvređeno ćutimo, a ponašamo se kao da je sve ok. Jer on treba da zna šta je uradio. Želimo da ga kaznimo svojim ponašanjem, ali to je potpuni promašaj, jer se on samo iznervira, pošto stvarno nema pojma za šta ga kažnjavamo. I mi mrzimo kad se oni tako ponašaju. Stop pasivnoj agresiji! Treba da kažemo zašto se osećamo loše i šta nas to pogađa. Bolje da se isposvađamo (i da završimo tu svađu, onda kad je završimo) nego da zategnemo atmosferu i podesimo temperaturu na smrzavanje odnosa.
