Vitalnost, održavanje „bistre pameti“ i živog duha i u starosti, najviše zavisi od toga koliko smo otvoreni za nove informacije i sadržaje, koliko u svom životu praktikujemo učenje. A kao što poslovica kaže, „čovek se uči dok je živ“ i to se ne odnosi samo na prilagođavanje promenama koje ne možemo da izbegnemo. Čovek je dužan da uči dok je živ, jer je samo tako zaista živ, uključen, ostvaren i ispunjen.
Da bismo mogli da učimo, da bismo pronašli unutrašnje motive, potrebno je da ispunimo sopstvene potrebe – ali ponekad je ispunjavanje tih potreba odličan pokretač u pravcu napora koje treba da uložimo da bismo nešto shvatili, naučili, primenili i promenili.
Osim osnovnih, fizioloških potreba, postoje i intelektualne, socijalne i duhovne potrebe, kao što su potreba za sigurnošću i slobodom, potreba za ljubavlju, potreba za samoaktuelizacijom i za priznanjem u društvu.
Podmirivanjem ovih potreba, javlja se želja za ličnim razvojem, u skladu sa našim najvišim vrednostima. Budi se kreativnost, energičnost, nesebičnost i nastojanje da se pruži lični doprinos, radoznalost, otvorenost i potreba da se bude samostalan i da se formira lično mišljenje i stavovi, koji ni od čega ne zavise.
Kroz lični razvoj vode nas različiti motivi, a što je motiv ličniji, to je snažniji i pomaže nam da brže apsorbujemo znanje i da brže napredujemo u onome što želimo da savladamo i naučimo. Kad učiš ono što želiš da naučiš, što te zanima i angažuje na najdubljem nivou, učiš sa interesovanjem i radošću – sa osećanjem zadovoljstva, jer realizuješ svoje sopstvene ciljeve i ostvaruješ svoje osećanje smislenosti i životnog zadatka.
