Šta nismo sebi dali – kad nam nešto fali - Page 2 of 2

Ako si vaspitavana kao većina ljudi oko tebe, setićeš se poruka koje si u detinjstvu primila u raznim situacijama kad si se loše osećala. „Nemoj da plačeš“ „Nemoj da budeš tužna“ „Hajde smiri se“ „Ma nije to ništa“ klasične su poruke koje smo upili dok smo odrastali, koje su nas ubedile da su osećanja nestabilna i da im ne treba verovati i shvatati ih ozbiljno, da nije dobro da budemo preosetljivi, jer to opterećuje i nervira sve oko nas, da smo „razmaženi“ kad tražimo dodatnu pažnju i brigu. Nepoverljivost prema sebi i svojim osećanjima je uobičajena, jer to mi sigurno nešto fantaziramo i to nije važno. U našem svetu, nauka je tu da dokaže stvari, a sve što se zasniva na osećaju, intuiciji, unutrašnjem saznanju, sumnjivo je i diskutabilno. Tako smo naučeni da ne slušamo sebe i da zanemarujemo unutrašnji glas, kao i telesne signale koji su stalno prisutni.

Ali ako se odupremo usvojenim ubeđenjima i rešimo da slušamo sebe, ako obratimo pažnju i osvestimo signale koje nam telo šalje, znaćemo šta je za nas dobro, a šta nije, prepoznaćemo šta se dešava na emotivnom nivou, povezaćemo određeni simptom sa tim kako se osećamo, sa obrascima ponašanja i događajima koji se ponavljaju – bićemo u kontaktu sa sobom na svim nivoima i razumećemon sebe.

Ne moramo istog trenutka da znamo o čemu se radi i šta treba da preduzmemo, ali važno je da ne zanemarujemo telesne signale, da osluškujemo sebe i da smo skloni da verujemo onome što osećamo. Sve što nam se dešava je proces, a ako ga budno i svesno pratimo, otkrićemo sledeći korak, učinićemo nešto spontano, što će nam otvoriti perspektivu za sledeći uvid, „nagazićemo“ korak koji treba da napravimo bez mnogo razmišljanja i brige. Poverenje u sebe je poverenje u život, a naš put, ako ga svesno sledimo, pokazaće nam kuda da krenemo kad se nađemo na raskrsnici i kad smo u dilemi i brizi.