Prethodni period je za sve nas bio izazovan i svako je tražio svoj izduvni ventil, način da iz svega ovoga izađe iole normalan i sa što manje bilo kakvih posledica. Neko je po ceo dan gledao Netflix, neko je učio da kuva, neko je sređivao kuću, neko se trudio da postane priznat TikToker, neko je radio na sebi iako ni sam nije siguran šta to tačno treba da znači, ali čini se da najviše njih okrenulo treninzima kreirajući na taj način neobičan fenomen – opsednutost vežbanjem.
Da se razumemo, ja sam slobodno vreme takođe ispunjavala fizičkom aktivnošću i čak sam u tom periodu i zavolela vežbanje, ali najvažnija stvar u svemu tome je da sam ja znala koliko mogu, želim i treba da vežbam u odnosu na svoj cilj – da se oslobodim nagomilane loše energije, da se razmrdam jer po ceo dan sedim i radim, ali i da se malo zategnem, što da ne. Lagala bih kad bih rekla nisam ni razmišljala o “sređivanju” figure.
Nije problem vežbati, naprotiv. Problem je kada nečim postanemo opterećeni toliko da iz zdrave navike lako skliznemo u toksično ponašanje kojim sebi nanosimo štetu. Iako se koristi u dobre svrhe, vežbanje je takođe jedan od svakodnevnih stresova sa kojima se součavamo, naročito ako smo “sedeći tip” koji naprasno želi da postane fitnes guru. Ne samo da se stresiramo što je situacija takva kakva jeste, nego se stresiramo i oko toga što jedemo pod stresom, pa se onda stresiramo što smo se ugojili, pa krenemo da vežbamo pod utcajem sveg tog stresa čime sebi dodajemo još stresa, naročito ako ne možemo da postignemo nerealne ciljeve koje smo sebi nametnuli ili ne vidimo rezultate za koje je svakako potrebno vreme. Beskrajni plavi krug, a u njemu stres. Na kraju se stresiraš što se stresiraš.
Sve ovo kod mnogih dovodi do toga – ne da odustanu već da krenu još jače. Hajde ovaj Instagram live trening, pa još jedan, pa hajde i onaj sa Youtubea, pa hajde i do teretane kad se već otvorila i tako dalje i tako dalje. Opsesija se razvija i ide ruku pod ruku sa gotovo nimalo odmora, ali i nimalo hrane jer su rezultati ipak bitniji od zdravlja.
Previše često i suviše intenzivno vežbanje dugoročno gledano ne donosi ništa dobro, tačnije, možda i donosi željenu figuru, ali ona nije vredna narušavanja fizičkog, ali i psihičkog zdravlja. U poslednje vreme, naročito zbog svega što se dešavalo, sindrom pretreniranosti je postao “normalna” pojava, gotovo kao što je to postalo pregorevanje na poslu. Očigledno volimo da preterujemo, ne znam šta bih drugo rekla.
