Kasne i oni koji nerealno procenjuju vreme koje im je potrebno da obave neki zadatak, iako su vrlo vredni i produktivni. Oni precenjuju svoje mogućnosti u odnosu na protok vremena i misle da će za sat vremena uspeti da obave nekoliko poslova – tipična ambicija osobe koja nerealno procenjuje vreme je da će uspeti da ode u nabavku, pristaviti ručak i ostaviti ga da se krčka, a zatim otići da odveze dete na trening i da će joj još ostati dovoljno vremena da usisa i malo sredi kuću dok ručak ne bude gotov, taman na vreme da pokupi dete sa treninga. Rezultat je često zagoreo ručak, dete koje čeka i lična frustracija i osećanje neuspeha. Ovakva osoba uvek žuri i stalno kasni i nikada do kraja dana ne obavi sve što je zacrtala, a telefon joj stalno zvoni i potrebno joj je rasterećenje i organizacija, koji moraju početi od svesti da mora smanjiti svoja očekivanja i bolje proceniti vreme potrebno za izvršenje jednog zadatka.
Osobe sa poremećajem pažnje stalno kasne, zato što bivaju ometene – one se drže svog rasporeda i krenu na vreme, ali u poslednjem trenutku im nešto skrene pažnju i moraju da zastanu i pozabave se time, gubeći osećaj za vreme i zaboravljajući prioritete. Kašnjenje zbog poremećaja pažnje se može prepoznati po onome što zovemo rasejanost – oni se vraćaju da provere da li su isključili ringlu ili zaključali vrata ili primete mrlju na odeći i izgube vreme čisteći je, pokupe poštu iz sandučeta i onda krenu da je pregledaju, umesto da je ponesu sa sobom i ostave pregledanje za kasnije. Njima nedostaje jasan osećaj prioriteta i sve sa strane im skreće pažnju sa zacrtanog rasporeda i ciljeva.
Postoje i oni koji namerno kasne, čak su izgradili reputaciju hroničnog kasnitelja i oni uživaju u tome da drugi čekaju na njih i da se zbog njih nerviraju. To im pribavlja osećanje važnosti i kontrole, zasnovano na manjku samopoštovanja.
Oni koji nikada ne priznaju svoje kašnjenje i ne izvinjavaju se zbog njega, spadaju u tip koji racionalizuje svoje ponašanje – uvek imaju opravdanje i smatraju da se samo po sebi razume da je ono validno i prihvaćeno. Ne mogu da objasne kako to da se uvek dogodi nešto što ih spreči da stignu na vreme, ali to nešto je obično vrlo ubedljivo, pa čak i dramatično.
Kašnjenje kao mehanizam odbrane praktikujemo gotovo svi – kada nam se negde ne ide, a ne možemo da odbijemo, da ne bismo ispali neuljudni i uvredili nekoga. Za razliku od nesebičnih “kasnitelja” postoje i oni koji su potpuno sebični – oni kasne jer ne žele da se dekomodiraju, reorganizuju i prilagode svoje navike i rutine i nije ih briga da li ih drugi smatraju neodgovornima.
Naslovna fotografija: instagram.com/stylemilkshake
Brankica Milošević
