Možda smo odrasle sa idejom da smo posebne, da zaslužujemo obožavanje i da uvek treba da dobijemo ono što hoćemo, jer su nas time punili kad smo bile male, odgajali su nas kao princezu i uveravali nas u naše supremoći. A možda smo nesigurne, jer nismo dobile dovoljno ljubavi i uveravanja da smo posebne, pa smo svoju posebnost izgradile same i zaštitile je debelim slojem ega, čuvara naše krhkosti i ranjivosti. To funkcioniše – umesto da se raspadnemo kad nas neko odbacuje, mi se držimo besa i prezira, posežemo za primitivnim oblicima samodokazivanja i uopšte, ne ponašamo se ni malo bolje od nekog površnog muškog stvorenja, kojim dominira ego i koga posmatramo sa visine, kao biće nižeg reda.
Ne gledamo u sebe – suviše je bolno, zahteva odbacivanje iluzija i ubeđenja koja su za nas od vitalne važnosti. Ne primećujemo da nam kosmos baca kamenčiće pred noge, kako bi nam obeležio put kojim treba da se vratimo do svojih bolova i povreda, do svojih okorelih ubeđenja, duboko ispod površine svog ega, do svog srca i duše, ogoljenih i bez zaštite.
Prvu priliku da se suočiš sa svojim egom, imaš kada uspostaviš kontakt sa njim, stekneš utisak da među vama postoji neka razmena, daš mu svoj broj i sve moguće kontakte – a on se uopšte ne javi. U tvojim očima, on je prosto jedna muška kučka, dao ti je nadu i sad manipuliše, bezvredan je. Ne treba ti takav. Istina je da ti ne treba neko ko nije zainteresovan za tebe, koliko i ti za njega i da činjenica da je to tako, njega ne čini površnim luzerom.
