Od laganih patika za basket, preko punopravnog člana u usponu rokenrola, do kulta i brenda poznatog i našim babama, starke su prešle dug put. Bilo da ste panker ili metalac u usponu, moderni asketa ili čovek koji voli da postiže more with less, starke su sigurno bile, a verovatno i biće vaš izbor savršene obuće.
Ako jesu, onda to sigurno nije zbog toga što su tako udobne, kvalitetne, trajne i odličnog dizajna. Ne, starke su našu ljubav zaslužile nečim drugim, nečim što se zna iako ne piše. A šta je to što im je omogućilo takav nezavidan položaj u srcu, pa, skoro svih nas? Dugo razmišljajući, shvatio sam da lakog odgovora nema. Ništa od realnih kvaliteta nije uspelo da probije te patike. Budimo realni, ko god da ih je nosio, prvo sećanje biće mu vezano za tanki đon koji hodanje po bilo čemu, osim po staklu, čini nesnosnim. Uglavnom su u jednoj boji, sa belim pertlama, platnene, ne naročito tople, a i neudobne. No, ono što od običnih svakodnevnih stvari čini nešto više nisu objektivni činioci. Udobne patike vam nikad neće biti one omiljene patike, topla dugačka jakna uvek je nekako dosadna i tako ne kul. Ne, da bi ostale, moraju da imaju neko više značenje, da nama lično predstavljaju nešto, da govore o nama ono što ta dugačka jakna, na kojoj keva uporno insistira, ne može. A starke su bile upravo to. Nije bilo bitno kakve su, da li imaju specijalan đon, svetle u mraku ili nešto još više kul. Ne, bilo je bitno ono šta one predstavljaju. A šta su predstavljale?
Jedna stvar koju će vam svako, ko je imao tu sreću ili nesreću da ih nosi, reći je da su starke najbolje i najlepše kad su stare, pocepane, izbledele. Tada dobijaju onaj šmek. A taj šmek je ono što nam uvek fali, makar malo. To je ono što starke imaju u odnosu na drugu obuću, njima se nešto izjavljuje. One definišu, daju stav, govore o onome ko ih nosi više nego što bi on sam i umeo da kaže. U jednom paru patika dobijate i istoriju i kult i iskustvo i jasnu izjavu kakav ste čovek. I to sve preko parčeta gume i platna. Upravo je to neizgovoreno kod starki bilo presudno. Davale su i daju ono što druga obuća nije mogla, a svima nam je bilo potrebno. Bile su i ostaće stav. Stav da nije sve što je veliko lepo, da je manje vrlo često više, da nam život može proći dok se bavimo velikim stvarima i problemima, ne obraćajući pažnju na one sitne, a tako bitne stvari koje ga čine lepšim i na kraju, da nas nekada jednostavno nije briga i da ćemo negde uvek ostati mladi.
Jovan Nedeljkov za sebe kaže – izvinite ako sam previše besan.
