Povlačenjem u sebe “postižemo” izbegavanje svih izazova – ako ništa ne činimo, ni u čemu se ističemo i ničemu se ne izlažemo, onda nećemo ni doći u situacije da se osećamo loše zbog sebe, da osećamo stid.
Tako postajemo osobenjaci, koji žive bez interakcija, bez ljubavnih i bliskih odnosa, praktično bez iskustva. Život nam protiče u uskom zatvorenom krugu – ne činimo ništa, ne stvaramo i ne gradimo ništa, samo postojimo i nastojimo da budemo nevidljivi.
Kada se stid pretvori u bes i agresiju, taj mehanizam funkcioniše kao zastrašivanje protivnika – nastojimo da obeshrabrimo okolinu, kako bi odustala od kritikovanja, podsmeha, neodobravanja. Ljudi zaista tako reaguju – svi izbegavaju agresivne i neprijatne osobe, koje mogu bez upozorenja da počnu da viču i vređaju, one su svojim ponašanjem obeležene i društvo ih ne prihvata.
Da bismo izašli na kraj sa bolom uzrokovanim osećanjem stida, potrebno je da prepoznamo svoj problem i da pokušamo da pronađemo njegove uzroke. Možda nam je osećanje neadekvatnosti ulivano od detinjstva, pa pogrešno doživljavamo sebe i svoj status u okolini, a možda je i stid i posledica stvarnih nedostataka, zbog kojih nam drugi zameraju i traže od nas da se korigujemo. Sa ovom drugom vrstom stida lakše je raditi – slabosti i mane su vam već poznati, potreban je svestan napor da na njima poradite. Ali ako je stid nerealan, potrebno je duboko zaroniti u sebe – uz stručnu pomoć. Niko ne može sam da rešava kompleksne emotivne i psihološke probleme, koji nam iskrivljuju realnost.
Naslovna fotografija: instagram.com/audreyrivet
Brankica Milošević
