“Ne!”
“Stani!”
“Pašćeš!”
“Razbićeš glavu!”
“Prehladićeš se i dobićeš upalu pluća!”
Pola života sam slušala te poruke s pola uha, takoreći, hvatala sam ih perifernim sluhom. Zvučale su pogrešno i nisu me zanimale. Dok nisam postala majka. Tada su počela da me zanimaju sva pogrešna zvučenja namenjena dečjim ušima, iako uopšte nisu bila zanimljiva. Bila su zastrašujuća. Nisam morala da se trudim da ne pravim takve zvuke, jer sam ih zaista iskreno mrzela. Taj tonalitet, ta frekvencija, taj ključ – tako zvuči strah. Roditelji plaše decu, jer se plaše da će im se nešto dogoditi i veruju da će ih strah čuvati da im se nešto ne dogodi. Žele da ih sačuvaju od svega, da ih zaštite i spreče loše stvari. Ali, život je pun loših stvari. Straha, na primer. Ima ga baš, baš, mnogo.
Od nekih sabranijih i mudrijih ljudi čula sam rečenice tipa “pa ja ne mogu da ga sačuvam od života”, koje su imale ton mirenja sa sudbinom. Ne možeš da zaštitiš dete i sigurno će mu se dešavati loše stvari. Ne zvuči to baš kako treba, nekako se lomi u ušima i neprijatno odjekuje. Kao eho straha, ispod dominantnog tona zdravog razuma.
Čak i kad je progutan, potisnut, racionalizovan, ućutkan, strah glasno objavljuje svoje prisustvo. Gonjene strahom za bezbednost, sreću i uspeh svoje dece, majke umeju da postanu opasne ludače. Linkovi kakofonije straha, odašiljači i emiteri loših vibracija. U najboljoj nameri da sačuvaju svoju decu, pune ih strahom, kao guske pred pečenje. Spremaju ih za rernu, verujući da ih spremaju za život. I tako deca rastu sa uverenjem da je život opasan i strašan, a nešto u njima ih tera da jedva čekaju da odrastu, kako bi se otela pritisku kome su izložena, verujući da će upravljati svojim životom, najzad, kad odrastu.
Ali, poruke straha kojima su napunjena ometaju ih upravo u toj glavnoj misliji – u upravljanju svojim životom. Zato što, otimajući se da bi uopšte dospela do svog života, eksperimentišući (i krijući od roditelja svoje eksperimente, koji bi ih silno uplašili), ne mogu da pobegnu od poruka straha, duboko usađenih i dobro nabijenih u njihov unutrašnji život. Strah zarobljava i porobljava, dok ljubav oslobađa. Kada u svoju decu ulivamo svoje strahove, to nije čin ljubavi, jer je strah njena suprotnost. Tamo gde je ljubav, nema straha. Ponekad, kad odrastu, ljudi to uspevaju sami da otkriju i shvate. Češće ne. Uglavnom nastave da prenose isti taj strah svojoj deci, verujući da ih vaspitavaju i ne znajući da ih zapravo sputavaju, kao što su i sami sputani.
