Zato žene ređe beže od vezivanja i braka, iako se isto plaše kao i muškarci. Navikle smo da razmatramo detaljno i temeljno svoja osećanja, povezanije smo sa svojim srcem i nije nas sramota naših slabost – čitava postavka rodne različitosti nam dozvoljava da budemo slabe, jer smo žene.
I kad nas poplave osećanja, plima izbaci šljam na površinu i susretnemo se sa svojom nesigurnošću, zabludama, strahovima i slabostima, mi se ne osećamo poraženo. Jer nismo ni očekivale od sebe da smo superherojske stenčuge koje melju sve pred sobom, iako smo se možda iznenadile kad smo shvatile da se plašimo duboke veze, posvećivanja i obavezivanja baš kao svaki muškarac, večito u niskom startu i spreman da zbriše. Mi ustuknemo, stanemo, plačemo, jadamo se prijateljicama, čudimo se sebi, osećamo se kao budale, ali ne pobegnemo.
Nešto u nama zna da od straha ne vredi bežati, jer ga nosimo sa sobom i da nas on čeka, gde god da nas bekstvo odvede, zato što ima nešto da nam kaže i da nas nečemu pouči. Strah ne odustaje dok ne preda poruku, a plašeći se suočavanja sa strahom, u stvarnoj smo opasnosti da narušimo psihičko zdravlje i emotivnu ravnotežu.
Pročitaj i ovo:
Koliko puta si ljubila stranca
