Plašimo se da krenemo dalje
Ne želimo da idemo dalje. Hoćemo samo da ostanemo tu gde jesmo, a da sve ostalo dođe kod nas – da nam se vrati ono što smo imali. Želimo da vreme krene unatrag, da se promene zakoni univerzuma, da bismo mi bili zadovoljni. Jer smo detinjasti, tvrdoglavi, nerazumni, povređeni i uplašeni. Želimo da se utešimo, a ne da krenemo dalje i da nešto počinjemo ispočetka. Ne želimo da rizikujemo da ne uspemo. Zato govorimo sebi kako ionako sigurno nećemo uspeti i da nam je bolje da ostanemo tu gde jesmo, nekako će se već sve srediti. I sve se sredi. Naviknemo da snižavamo standarde, da ne tražimo ništa, da se osećamo uskraćeno, nezadovoljno i neispunjeno. I mislimo da nam je tako lakše, jer se ne usuđujemo da pokušamo ono teže. Kad se ipak usudimo, naučimo da su teži putevi zapravo lakši, jer njima možemo da koračamo samo ako se oslobodimo nepotrebnog tereta – prošlosti, nerealnih očekivanja, strahovanja, pretpostavki, nastojanja da se osiguramo i izbegnemo greške.
Plašimo se drugih šansi
Pokušali smo i nismo uspeli. Imamo pred sobom opravdanje da ne treba ni da radimo ono što nam ne ide. Da imamo vezu, recimo. Hoćemo li se odreći partnerske ljubavi, zato što smo bili povređeni, uvređeni, zbunjeni, nesrećni? Hoćemo li zaključiti da to nije za nas, jer se ne snalazimo? O, često hoćemo. Donećemo takvu odluku duboko u sebi, sakrićemo je u sebi i ostavićemo je da deluje iznutra, praveći se da i dalje pokušavamo i ne odustajemo. Dozvolićemo svom strahu da nam uništi svaku šansu za sreću, tako što ćemo uporno odigravati nesrećne scenarije i dokazivati sebi da nama to ne ide i da više to ne treba ni da radimo. Dvostruko lažemo sebe – stvaramo osećaj da činimo nešto, da nismo odustali, da dajemo sebi drugu šansu i ujedno tu šansu sabotiramo svojim stavom da nam sigurno neće uspeti.
