Prethodni deo teksta pročitajte ovde.
Čini nam se da je najlakše da ništa ne činimo, da ne izazivamo sudbinu, da se sakrijemo i čekamo da prođe. Ali tako ćemo provesti život suzdržavajući dah, svodeći sebe na najuže granice zone komfora – svog utočišta i zatvora. Izbor je da se suočimo sa strahovima i da stupimo u akciju, da se dekomodiramo, rizikujemo, izađemo na otvoreno, krenemo u nepoznato i neizvesno dišući punim plućima. Naravno, strašno je i pomisliti da je to izbor. Držimo se onoga što znamo, utvrđujemo svoje granice i spremamo odbranu. A braneći se od onog što nas plaši, branimo se od punoće života. Od sreće i ispunjenosti, za koju je potrebno da rušimo i širimo granice, a ne da ih ojačavamo i utvrđujemo.
Plašimo se da pustimo
Držeći se onoga što smo izgubili, držimo se iluzije da to još uvek možemo imati, na isti način. Izgubimo se kad se stvari menjaju – kad se veza prekine, kad ostanemo bez posla, kad završimo jedan projekat i kad moramo da napustimo teren koji poznajemo, ma koliko ograničen bio i ma koliko osećali da smo prevazišli ta ograničenja i da nam je potrebno nešto drugo. Držimo se nezadovoljstva, pronalaženja krivaca i optuživanja, jer nas sve to drži zauzetim – onim što više nije naš posao i naš život. Ali šta ćemo imati, ako pustimo ono što imamo (odnosno, što više nemamo), ako dozvolimo sadašnjosti da prevlada prošlost? Moraćemo da krenemo dalje.
