Ako ćemo da cepidlačimo oko pojma devojka, a nećemo, odmah da raščistimo. Devojka je neudata ženska osoba. Baba-devojka postane ona koja dočeka starost neudata. Raspuštenica je žena koja je sticajem srećnih okolnosti ponovo postala devojka, a udovica ona koja je sticajem nesrećnih… razumeli ste.
Dakle, devojački san pripada svim devojkama. Naročito onim koje se tako osećaju.
A neka sasvim posebna osećanja iskusila sam na svadbi moje drage prijateljice, devojke koju nisu strefile okolnosti, nego je najzad ostvarila devojački san. Uključujući venčanicu, prvi bračni valcer i prvu bračnu noć.
Dakle, plakala sam potpuno ganuta i zgranuta svojom ganutošću kad sam je ugledala, blistavu i divnu, pravu princezu!
Kao da se moja ćerka udaje.
Kao da je to jedino što život nudi kao sledeće.
Kao da više ne mogu ni da sanjam da ću ja biti princeza.
Znate, došla sam sa idejom da ja uhvatim bidermajer.
Zato što sam smislila da se udam.
Nisam računala sa tim da nečiji drugi devojački san ima snagu svake prednosti.
Dve žene, jedan san, jedan bidermajer. Au!
I tako smo skočile kao lavice (iako smo obe miroljubive i tolerantne Vage) zgrabile magični buket i završile vrišteći u klinču, dok su svi okolo bili maksimalno zabavljeni.
U onom jednom beskrajnom trenutku, dok smo obe držale bidermajer, kao da smo se dokopale čarobnjakove palice i roga izobilja odjednom, osetila sam… uh… osetila sam sve.
Žestoku rešenost, mladost i borbenost druge žene.
Mrvicu stida što sam uopšte pokušala da pribavim sebi simbol devojačkog sna.
Istinsku razliku između nje, koja jeste devojka u svakom smislu i mene koja se švercujem, sticajem srećnih okolnosti…
Nisam imala prava na tu borbu.
Ali zadržala sam pravo da se dostojanstveno povučem u korist mlađe i neudatije.
I ima da odgrizem nos svakome ko pokuša da mi ospori ovo potonje pravo. Za to bih se, vala, tukla. Sa svom onom beskompromisnom rešenošću matore lavice.
Ah, na tom venčanju je radila magija, sigurna sam!
I šta mi je kosmos poručio, namećući mi povlačenje?
Jer, da se razumemo, da nisam već bacala sopstveni, ovaj bidermajer bih zubima uhvatila!
Poriv da ga ščepamo dobija se na rođenju, isto kao žutica. Čim objave da si žensko, gotova si, skakaćeš prvom prilikom za bidermajerom, kao dresiran pas.
Jer moraš nekome da pripadaš.
Objasnila mi je pobednica, analizirajući pokrete i položaj ruku. Njena je bila gore, a moja ispod, ona je hvatala, a ja sam čekala da mi padne u ruku.
Ne smeš da čekaš, moraš da ga hvataš, rekla mi je.
Dakle, drage moje, ako je u vama živ i jak devojački san, hvatajte ga!
Zato što vam neće pasti u ruke.
Eventualno će vas strefiti u glavu, sticajem srećnih okolnosti.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
