Moja mala porodica – ja i dvoje tinejdžera – živimo dvostrukim životom. Balansiramo na ivici konvencionalnosti u javnosti, dok u privatnosti tu ivicu jednostavno ne primećujemo. Navikli smo, pa se ne osećamo kao zaverenici, nego više kao knjigovođe, koje rutinski lažiraju knjige – jedna je regularna, za zakon i inspekciju, a druga za našu ličnu evidenciju. Kad bi dvostruko knjigovodstvo stvarno bilo kažnjivo u svakodnevnoj praksi, onda možda ni mi ne bismo morali da se pravimo da smo normalni. A pod normalnošću podrazumevamo mnogo toga – od opšteprihvaćenih malograđanskih vrednosti (jedna od njih je i ta da je licemerje prihvatljivo), preko ograničenih naučnih saznanja i načina na koji se ona plasiraju kroz obrazovanje, do međuljudskih odnosa koji se zasnivaju na projekciji željenih slika, umesto na iskrenosti i istini. Od toga šta je mudro, do toga šta je prava stvar.
Pa tako, smatramo da je mudro da ne propagiramo javno svoju filozofiju, psihologiju i ezoteriju, prosto je puštamo da zrači iz nas, jer to zračenje ne može i ne treba da se sputava i ograničava.
U maloj sredini, moja deca se upadljivo razlikuju od druge dece, ni po čemu posebno, osim po tom postojanom zračenju koje izbija iz njih. Nemaju oni nikakve buntovničke akcije, ne sukobljavaju se i nisu bezobrazni, osim što ponekad kažu šta stvarno misle, jer spontanost, koja je adekvatan odgovor bića na datu situaciju, ne suzbijamo nikad i ni zbog čega. Sa spontanošću nema kompromisa, ona objedinjuje mudrost i pravu stvar i obično deluje kao bomba.
Kao bomba ulitmativne istine i zdravog razuma, bačena u srce hipokrizije i ludila normalnosti. Znači, mi smo i diverzanti, osim što smo zaverenici i knjigovođe.
Jedina dva vaspitanja kojima su moja deca ikada bila izložena, u smislu da sam im to utuvljivala u glavu, jeste da moraju da paze kad prelaze ulicu i na pešačkom prelazu i na semaforu, zato što su mali i može da se desi da ih vozač ne vidi, zato što ih vozač možda ne vidi jer je nešto zamišljen, a ne može trenutno da zaustavi, koliko god brzo kočio, zato što pored pešačkog ne postoji zaštitni zid koji se automatski diže kad ti zakoračiš, kao i da se prave da su normalni kad negde idemo (i preslišavala sam ih da li znaju šta to znači – i znali su, skroz).
