Pre mnogo godina, moja drugarica iz osnovne škole mi je rekla u poverenju, kad smo učili iz biologije Darvinovu teoriju, da ona uopšte u to ne veruje i da misli da je Bog stvorio čoveka. Ja sam bila u fazonu, pa što onda ona uopšte uči te lekcije i zašto ne kaže šta misli, ali drugarica je već bila osposobljeni knjigovođa dvojne realnosti, pa je mudro zadržala svoja uverenja za sebe (deleći ih samo sa onima u koje ima poverenja), a ja sam se vaspitala nešto kasnije, na teži način.
I tako mi živimo svoju slobodu i istinu i realnost svojih osećanja u zaštićenom uskom porodičnom krugu, proširenom prijateljima, osobama od poverenja, od kojih mnoge kod nas pronalaze podršku i potvrdu za svoje istine, slobode i osećanja. I ponekad se zezamo kako su ta deca, prijatelji moje dece, naši kućni ljubimci – naročito kad pronađemo nekog novog i usvojimo ga i gledamo kako se prvo čudi, a zatim zahvalno opušta i shvata da je bezbedan i prihvaćen.
Svaka učiteljica bi nas tri puta podvukla crvenom olovkom, a možda i poslala kod psihologa kad bismo u nekom sastavu napisali to o kućnim ljubimcima.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možeš pročitati ovde.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
