Vrlo sam bila klinka, kad sam o tome razmišljala i gradila stavove i tražila ono što mi je najvažnije. A nemoguće sam derište bila, kontam. Sve sam dovodila u pitanje i to glasno, na sve sam tražila odgovore i to uporno. Vrlo rano sam rešila da neću da budem kao oni, da dozvolim da me “znanje” ograniči, sputa i odredi mi mesto u sistemu. Iz moje perspektive, svaka budala može da bude psiholog i filozof i profesor i književnik i pisac… Naravno da postoje oni drugi, genijalci u svom pozivu, ali njih nije bilo u mom okruženju – samo diplomirane budale, promašeni očajnici, ili totalni mediokriteti, koje ono što su učili uopšte i ne zanima, ali ih je dovelo do onog što ih je zanimalo – do diplome i zaposlenja. Praktično. Ali nisu morali da studiraju književnost i da budu moji profesori u školi, možda. Ili su baš morali, da bih ja sebe izgradila na osnovu otpora prema svima njima.
I tako sam terala inat. Svima. Roditeljima. Nastavnicima, profesorima, sistemu. Nisam se inatila samo onima koje sam poštovala, a malobrojni su zasluživali moje poštovanje. I to samo oni koji uopšte nisu tražili da se poštuje njihov autoritet i zvanje, koji su prosto izazivali poštovanje svojom autentičnošću, kompetencijom, mudrošću, svojim vrednostima kojima su se upravljali u svojoj životnoj praksi. Samo je istinito dovoljno dobro za mene, shvatila sam, još na početku puberteta. A kako ću da ja da budem istinita, svoja, ono što jesam, ako sam samo sve suprotno od onog protiv čega se bunim, zapitala sam se nešto kasnije, donoseći odluke o svojoj životnoj praksi. Bunt je super, ali ima ograničen rok trajanja. Žestoko me iritiralo kad su mi govorili – videćeš kad budeš starija, leći ćeš i ti na rudu. Hah, leći ću i ja na rudu! Pa nikad.
