Zovem te da stanemo i da se grlimo. Dobro, prvo možemo da se operemo od ovog blata i krvi, evo ti meni operi kosu, ja ću tebi da poližem rane i posle ćemo da nastavimo da se ližemo, zato što je to prijatno i šašavo i uzbudljivo. I prirodno. Zato smo tu, mokri, goli i čupavi, da budemo prirodni, koliko smo u stanju, nakon svih protivprirodnih grehova koje smo učinili sami nad sobom, jedno nad drugim, nad prirodom i prirodnošću ukupno.
Umorna sam dušo. I to ne ono, kao, padam od umora, nego ono još gore. Mogu ja još. Funkcionišem, krećem se, reagujem, smejem se i plačem. Čak se i stvarno razbesnim i naljutim. Ali od svega toga sam toliko umorna, da mi je prosto dosadno. Dosadno mi je da se zabavljam, dosadno mi je da besnim, naročito mi je dosadno da se pitam „zašto“ i „pobogu dokle“ i smrtno mi je dosadilo da se gađam blatom i valjam po rovovima i da posle pregovaram i postižem primirja.
I zovem te da dođeš ovde, kod mene, na brisan prostor, gde nema rovovskog ratovanja, gde ne možemo da se sakrijemo iza bilo čega, i nema ničega što bismo bacili jedno na drugo, čak ni blata. Mada ne sumnjam da smo sposobni da od bilo čega napravimo blato, ljudi smo. Zovem te da pokušamo da se odmorimo. Daj da provučem ruku, tu, nasloni glavu, tako, opusti se, diši… Odmori se, čoveče. Kažu, daj drugome ono što tebi najviše treba. Eto, dođi, odmori se, dajem ti mir.
Izvor fotografija: www.unsplash.com
Aleksina Đorđević
Pročitaj i ovo:
Striptiz za pismene: Ne odustaj od sebe bre!
Striptiz za pismene: Niko kao ja
Striptiz za pismene: Moj muž sa posla
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
