Ali to nije samo buntovništvo nasuprot malograđanštini, to je takođe i sve ono zbog čega osećamo poriv da komentarišemo nečije izbore i nečiji način života, da kažemo kako nam se ovo ili ono sviđa, ali donekle, jer odnekle je preterano (20 godina razlike je ok, ali više od toga nije baš), da svoje neguranje nosa u nečiju privatnost ograničavamo na bilo koji način, a najčešći je najdobronamerniji i glasi “ako je njemu dobro”, što implicira da imamo pravo da komentarišemo i osuđujemo nekoga ko bira nešto nekonvencionalno, ili van našeg sistema vrednosti, ako mu baš i nije jako dobro. Kao da je bilo kome sa njegovim izborima uvek dobro. To je ego, koji je siguran da je njegova istina istinitija od drugih istina. Dokle god nešto nije u redu samo zato što je nečiji izbor, bez obzira kakav i bez obzira kako se taj neko nosi sa svojim izborom, gledaćemo u tuđe živote i imaćemo komentare o tome šta je i u kojoj meri ispravno ili neispravno. Dokle god merimo druge sopstvenim merama, oni će ispadati okraći, ili preterano dugački, nedovoljno široki, ili previše otvoreni…
Ja volim mlađe muškarce. Celog života. I oni mi uzvraćaju ljubav. Oduvek. Prestala sam da se pitam koje je to uvrnuće u meni i šta treba da izlečim, da bi mi se sviđali stariji, ili bar vršnjaci. Jalov je to posao, lečiti ljubav prema mladosti i lepoti. Zamislite, mlad muškarac od 25 godina, želi mene matoru od 50. Lepa sam mu, zgodna, privlačna, slatko mu je da me poljubi, pomiriše, stisne. Možda on treba da se leči. Puno bolesnika ima, za neke vatreno navijam da se nikad ne izleče. I ne znam ništa o tome kolika je razlika dozvoljena i da li neko sme da me kritikuje kad mi nije dobro sa mojim izborom. Jer svaki i svačiji i bilo koji izbor ima svoju cenu. Ja sam spremna da platim, da bih se osećala živom, slobodnom, voljenom, neko je spreman da plati da bi se osećao sigurno, situirano, neuznemireno. Ponekad mi se čini da bih se menjala sa nekim normalnim, samo da se odmorim od svoje glave. Verovatno se i normalni tako osećaju ponekad, željni uzbuđenja ili barem nekog drugačijeg cimanja od onog koje spada u cenu njihovog izbora. Ako nam je nešto zajedničko, svima, kakvi god da smo i u koje god kategorije se svrstavali ili ostajali nesvrstani, to je sumnja u sebe, razočaranje, kajanje, želja da smo umeli i mogli drugačije u datom trenutku – svi poznajemo ta stanja i osećanja, bilo da smo živeli po PS-u od rođenja do smrti, ili smo večito terali uz … vetar, ili smo baš bili odmereni i promišljeni i pazili da nam sve u životu bude i ostane umereno.
