Al’ šta zna klimaks šta je realno. Ono što osećaš je ono što osećaš, iako se to možda uopšte ne dešava. Realno je vrrrrlo relativno.
Kakva vožnja! Bitno da je intenzivno – zavitlava me onaj deo mene sklon vitlanju. A možda me uopšte ne zavitlava. Možda ludača stvarno voli ludilo.
Pa da, ali ludača nije sama, ima nas još. I nama ostalima je ponekad dosta ludila. Dosta intenziteta, dosta rolerkostera, ringišpila, balerine, kartinga i zida smrti. Ne zato što ne mogu više da izdržim (a ne mogu), nego što je dosadno, jbt.
Ludilo je takav kliše. Verovatno je kliše sve u čemu stvoriš rutinu, u čemu navikneš da živiš i dočekaš klimaks. I onda kad osetiš da ne možeš da izdržiš, to je onaj provobitni deo tebe, onaj koji nikada nije došao do izražaja u potpunosti, koji je večito pravio ustupke, jer je neko ludilo bilo preče, jer se nije usuđivao, jer ga je intenzitet gurao i potiskivao, jer je bio tih i nije se nametao – e, on sad ne može više. Hoće najzad da bude, ili da crkne(š). Ne može više ni rutinu, ni ludilo, ni vožnju, ne može da se povlači i pravi ustupke pred agresivnim potrebama ostalih dominantnih delova koje smatraš sobom, a koji su uglavnom ludilo, taj mali deo traži svoju autentičnost, jer ako je ne osvoji, uzalud se živelo. Uzalud se slupalo pola veka.
I sad, ja treba da dopustim sebi da shvatim da sam se celog života zezala i da nisam postala do kraja to što jesam, jer sam imala preča posla. Jer su me kojekakva ludila vodila paralelnim putem, tik do same sebe, ali nikako do ujedinjenja. Do konačnog integriteta. Duša mi je živela malo pored ostatka onoga što smatram sobom, a sad mi živi u nosu i hoće da izleti kroz krunsku čakru, tera je neko ludilo.
