Dušo draga, znam te, znam šta hoćeš, znam šta treba, čekaj još samo malo, izdrži još malo, dok odsečem još nekoliko šnicli sa svoje jestivosti, da nahranim one kojima sam još potrebna, još malo samo. A posle ću sve da ih pošaljem u tri lepe i baviću se samo tobom, dušo moja, priviću te na grudi, voleću te, slušaću te, pratiću te, vodićeš me…
Lepo vidim da mi ne veruje. Ne bih ni ja, na njenom mestu. Ali ako u nešto mogu da imam poverenja, dušo moja, to je ludilo. I ti možeš da se uzdaš u njega – neće da popusti i neće da pusti dok ne rešim da spasavam dušu. Moje ludilo ovog momenta radi za moju dušu, vidim to.
Znači, sve je u redu, šapuće nešto u meni, dok škrgućem zubima i pokušavam da izdržim, držeći se za ručice fotelje, sa alarmantnim mirisom umalo zagorele piletine u nosu. Sve je u redu, samo se ludilo izdvojilo i sada služi kao reflektor, dok je do skoro služilo kao motor. Da vidim šta sebi dugujem i da me grize za dupe, dok se ne pomerim.
Izvor fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
