Znam sve o tome da treba sebi da budem na prvom mestu, da se niko neće zauzeti za mene, ako to sama ne činim, da se niko neće iscimati zbog mene, ako to ne zatražim, da niko neće uočiti moje potrebe ako ih ne izrazim, da niko neće preuzeti sve moje obaveze i poslati me na odmor – pa, nema alternative za ovo, eventualno, ako sama ne oteram sve u tri lepe, isključim telefon, naredim deci da mi se ne obraćaju do kraja dana, stavim slušalice na uši i odvrnem muziku na najjače (da ih ne čujem kad mi se ipak obrate, jer deca su sebična žgadija, čak i kad su dovoljno velika da kontaju zašto ih je majka oterala u tri lepe).
Znam sve o tome kako moram da volim sebe, da bih mogla da iskusim stanje ljubavi iz koga mogu tu ljubav da emitujem i da je primam, da je razmenjujem sa drugim ljudima, životinjama, entitetima, svetovima… A nekako mi najlakše ide sa životinjama, njih totalno ne zanima da li sam zen ili sam zimzelen i ništa ih ne sprečava da mi se obrate čim me vide sa kesama u rukama (Mjau?) i obmotaju mi repove oko nogu u izražavanju najčistijeg zadovoljstva što je stiglo maženje i hrana. Ona jedna izrazito komunikativna uopšte neće da jede dok je prvo ne izmazim i ne porazgovaram sa njom. Ona druga, pametnija, dođe posle kod mene da se umije, pa usput i meni oliže ruke, nos, bradu, šta već dohvati. O bože, lepo vidim, kad mi deca odu svojim putem, ostaću ludača sa mačkama, kao što mi je pisano. Ne krijem da jedva čekam. Mislim, krijem od dece, ali od sebe i od mačaka, jok.
