Znam kako je potrebno da oprostim sebi (ovaj deo o jedvačekanju, recimo), jer tako oslobađam svoje srce zatvora povređenosti u kome jedno isto mučenje uvek ima istu snagu, znam sve o suočavanju sa svojim osećanjima, o kanalisanju stresa, proživljavanju tuge, boravku u sadašnjem trenutku…
I sa svim tim znanjem, pitam se kako li je nekome ko se zaglavio, a ne zna sve to? Verovatno mu je teško, ali bar ne tovari sebe što ne upotrebljava znanja koja ima, pa se zaglavljuje kao budala.
Mudrac u meni zna i da imam prava da budem budala, ali da je glupo ponovo učiti iste lekcije. Dosadno je. Samo pomislim, uh, na koje li ću stupidne načine sad da sabotiram sebe i već sam se smorila. Neću da radim protiv sebe, neću. Ne želim. A onda uhvatim sebe kako se zaglavljujem u nekom šablonu i gazim gas, umesto kočnice.
Uhvatim sebe kako mi je sve drugo važnije od mene. Kako jurcam da završim trista stvari koje jeste potrebno završiti, ali ne po cenu da mi se osuši kičma, recimo.
Jao, kičma. Eh, znam šta znači taj bol u vratu i između lopatica, natovarila sam džak cementa i nosim ga na grbači, valjda da mi posluži za onaj “opšiv” oko grobnog mesta, da poštovaoci mog lika i dela ne gaze blato kad prilaze da mi odaju posthumnu počast, sunce li mi nenormalno! I šta je važnije, a? Da se sahranim dostojanstveno, ili da uživam u životu? Mislim, to bi trebalo da je sarkastično retoričko pitanje, ono kao, hahaha, pa jasno je iz aviona šta je važnije, ali hej!
