Vrlo moguće da sam se samo ja tako osećala među onolikim svetom. Pošto sam i onda u pozorištu u prepunoj sali bila jedina koja se gušila od plakanja (dala sam sve od sebe da ne jecam glasno, da ne ometam gledalište), verovatno je i da sam jedina ja doživela čistu ljubav na koncertu Lajbaha. Možda ljudi slušaju reči, ocenjuju perforamns, tripuju na pevačicu, slikaju i snimaju da imaju za uspomenu, pa ne mogu da stoje i meditiraju u dubokoj unutrašnjoj tišini koja prima sve što izvođač ima da pruži. Ali ne deluje svaki izvođač na mene tako. Mislim, ne prosvetljavam se ni ja uvek u pozorištu ili na koncertu (a bilo je još toga). Ali priznajem, desilo mi se jednom i na književnoj večeri i jednom u Ermitažu. A ima i nekih filmova. I kad čitam dešava mi se.
Ah, svet je pun savršenstva. A umetnost ume tako savršeno da interveniše na realnosti baratajući savršenstvom. I to je jedino što mi stvarno treba osim disanja. Mali doživljaj savršenstva koji utone u mene i ostane tu.
Izvori fotografija:novinenovosadske.rs
Aleksina Đorđević
