A ja i dalje znam da sam spremna. Jedino što izgleda moram da sačekam da neko odraslo muško pomisli da bi moglo i bez tipičnih podsticaja, ili da naiđe neko čiji tip baš jesam, iako ima više od 30 godina. A možda niko od nas nije stvarno u stanju da da šansu atipičnom, jer imamo suviše iskustva sa sobom. Prosto ne vidimo sebe u tome.
Ja uvek mislim možda da, ali to je tako tipično za mene.
I sad, u društvu tih nekih muškaraca krene zezanje, koje obično odvede u neke ozbiljne priče, pa se onda nastavi zezanje na ozbiljne teme. Podstaknuta nekom šalom, dakle, ja izjavim kako ne znam koji su muškarci gori, oni što samo misle šta će sledeće da kresnu ili oni što uopšte ne ulaze u vezu dok nisu spremni da se ožene. Tu padne prozivka o tome ko uopšte spada u te druge, a bar jedan prisutan sigurno spada. I kao sledeće, ja kažem da u stvari vrede samo oni koji hoće da se ožene, jer samo je spremnost na brak ultimativna izjava ljubavi. Na šta prozvani odreaguje sa: “Eee, a od kad si ti tako sazrela?”, na šta ja odvalim: “Pa ima već… nekoliko dana”. I tu nastavimo da se smejemo i zezamo.
