Jednom mi se jedan tip udvarao na Fejsu, tako što je podrazumevao da se ja slažem s njim oko toga da ja pišem površne i petparačke tekstove koji ženama ispiraju mozak. Pošto sam pametna žena, jel’te, valjda sam svesna smeća koje proizvodim. Ali ja nisam samo pametna i svesna – i duhovno i ekološki i emotivno i kako god ‘oćeš – nego sam i jedna fina, ljubazna i kulturna osoba, koja se odlikuje taktom i odmerenošću, naročito kad ima posla sa budalama.
I umesto da kažem tipu – “Budalo jedna egomanijačka, si ti bre normalan? Kako to pričaš sa mnom, majmune primitivni, pa uzmi pročitaj nekoliko tih mozgoispiračkih tekstova o tome kako se tretira žena, pišem ja ta sranja i za muškarce, zato što su očigledno neophodna na ovim prostorima, jer nema ko da edukuje balvane, siroti oni. I sa kakvim si ti to ženama imao posla do sad, sirote one, ili su mentalno zaostale, ili ih prosto nije bilo?! Znam! Đana si brate, pičku si vid’o samo na slici!” – i da mu skrcam ego kao truli orah, jok ja. Ja fina. Objasnim mu u jednoj malo dužoj odmerenoj rečenici da smatram da moji tekstovi imaju izvesnu edukativnu ulogu i da čak i kad pišem o temama tipa “pet poza za najbolji orgazam” ja to činim sa punom odgovornošću i u informativne i edukativne svrhe. I tip mi se ne javi nikad više. Verovatno me je blokirao i zaboravio. Ja njega nisam. Čudo kako stereotip ostavlja snažan utisak, kad se direktno suprotstavi mojoj suštinskoj potrebi da razbijam stereotipe.
I jedan moj bivši momak mi je u jednom trenutku rekao “ti pišeš te gluposti” jer se verovatno prepoznao u nekom tekstu o sebičnosti i ostalim osobinama lošeg ljubavnika. A vidiš, sad kad razmislim, među bivšima (u poslednjih desetak godina, otkad pišem), nema ni jednog ko se u jednom trenutku nije prepoznao u nekom mom tekstu i silno mi zamerio zbog toga. I među tim vrlim primercima muškog roda, nema ni jednog ko nije postao bivši.
Što reče moj prijatelj, kao odgovor na ponuđenu podršku (“ja te volim, kakav god da si, u bilo kom trenutku”) – “Ti si poznata po tome što si volela svakakve budale, tako da nisi baš neki reper.”
Ah, a zar sam imala neki izbor? Ono, kao, ti znaš nekog emotivno, duhovno, seksualno osvešćenog muškarca, koji bi baš uživao u partnerskom odnosu sa emotivno, duhovno, seksualno osvešćenom ženom? Ja, brate, ne znam ni jednog. Znam neke koji jesu prilično od svega toga, ali oni su ili pederi, ili vole da imaju posla sa sledbenicama i učenicama, sviđa im se mladost i neiskustvo, pozicija u kojoj su za nekoga čitav nov svet. Težak je to porok, razumem ga u potpunosti.
Šta ja, dakle, radim, kad toliko nerviram muškarce? Prozivam njihovu uskogrudost, sebičnost, emocionalnu nezrelost, predrasude i iluzije, razbijam kalupe u koje pokušavaju da me naguraju, čak misle da sama treba da se smestim u njih i da priznam da se bavim glupostima i da pišem površne i bezvredne tekstove. Pa, napisala sam ja i neke knjige. Možete da pokušate da ih pročitate, pune su površnih gluposti u mom maniru. Neka glavna junakinja se ganja sa nekim oštećenim muškarcima (mo’š misliti!) i sa nekom mlađarijom (bljak!) i na kraju sreće emotivno, duhovno i seksualno osvešćenog tipa koji se baš zaljubi u nju i onda su oni zajedno i vole se i prave decu.
