Bila sam potpuno nespremna za prvi susret, tako da su me osećanja zaskočila i ukočila – izneverovala sam, usporila i na kraju stala i okrenula se da gledam – kad su mi papuče prvi put naišle u susret i mimoišle me zaprepašćenu. Bile su crne, bujno čupave i ravne, nalik na bezazlene kućne papuče. Čuj mene, ljubimce. Mislim, papuče. Ali bile su na ulici, na stopalima koja su bila u belim soknicama, iznad kojih su se nastavljale šarenkasto-plavičaste helanke i skroz do gore sam bacila gledac samo kroz maglu, koliko da se uverim da je osoba u pitanju, jer mi je pogled bio prikovan za koračanje tih nogu sa prstima u belim čarapama, koji su virili iz onog čupavog, kao jezik iz ustiju neke neuspele igračke sa mnogo crne grive.
“Sigurno je tu iz komšiluka, skoknula do prodavnice.”
“Hladno joj je ovako rano, izuće čarapice kasnije (kao da bi to popravilo stvari).”
“Ma na kojoj li je televiziji ovo videla? Ili je neko doneo novi modni trend iz Nemačke, teško nama?!”
Mozak je pokušavao da se drži logike i razuma i otimao se i bagovao i tiltovao. Napad anksioznosti me je brzo prošao, pa sam otišla dalje da gledam svoja posla, potisnuvši tapkanje čupavih papučica na belim čarapicama u najcrnje katakombe podsvesti, tamo gde u lancima držim maloumne rođake, traume iz detinjstva i demone iz puberteta.
Ali avaj, već sutradan sam morala ponovo da se suočim sa traumatičnim sadržajima. Opet sam ih ugledala, ali ovaj put je bilo malo manje strašno. Verovatno zato što su bile na bosim nogama, isto crne i čupave, a vlasnica je imala i crnu letnju haljinu, što bi joj na svakom modnom suđenju bilo uzeto kao olakšavajuća okolnost.
