Mladi misle da je svet počeo sa njima i ne mogu da zamisle svet koji je postojao bez njih i koji je izgleda bio strašno kul, na neki način koji totalno definiše kuloću, ali koji izmiče njihovim pokušajima da je praktikuju.
Uvek negde promaše. Ponese ih sentiment. Ili neki novi devijantni oblik onoga što je nekada bio hevi metal. A najčešće (i najgore) sentimentalnost i metal zajedno.
Sentimetal. D’umreš.
Ali svaka mladost upada u te zamke. I izmišlja život ispočetka. Samo kuloću ne može da izmisli, nego pokušava da provali onu originalnu i da je implementira u svakodnevicu. Ali mladost to ne može. Kuloća je retro, nju postižeš tek kad imaš na šta da baciš pogled unazad.
A tamo iza … to je neki drugi život, koji se uhvati za savremenost i patinira je, onako kul. Šmek prošlog veka. Svest o tome da je savremenost urbani mit, jednako kao i jugoslovenska prošlost.
