Kad te neko pita kako si – lažeš kao pas
Prvo ti se nešto stegne u stomaku, onda ti lice zategne lažni osmeh i posle nekog vremena već sipaš naučen tekst, u odgovor na pitanje “kako si”. Nikad bolje, sjajno, na poslu ti ide super, provodiš se kao nikad, nemaš vremena ni za šta, ali živiš trista na sat… Još gore se osećaš kad ti neko odgovori sa “baš mi je drago, ne čujem često da je nekome baš dobro, to je takvo osveženje”. Suočena sa nekim kome je iskreno drago što je tebi dobro, bude ti još gore što ga tako bezočno lažeš. A još gore se osećaš (ako je to moguće) kad pomisliš da bi ta osoba pokazala isto tako iskrenu empatiju i razumevanje, kada bi joj rekla kako se stvarno osećaš.
Podižeš zid pozitivnosti
Sve je dobro, sve je kako treba da bude – uveravajući druge u to, pokušavaš samu sebe da uveriš, ili barem da se zaštitiš. Od čega? Od sažaljenja? Od potrebe da priznaš legitimnost svojih osećanja? Da priznaš sebi da ne možeš sama da se boriš i da zatražiš stručnu pomoć? Ti si u ratu, ali niko ti nije neprijatelj. Borba se odvija u tebi, upravo je u toku brutalno pustošenje tvoje duše.
Posežeš za anesterzirajućim sredstvima
Sve može biti sredstvo anestezije, samo sva deluju vrlo kratko. Možeš pobeći od sebe u provod, gde ćeš previše popiti i možda završiti u krevetu sa nekim nepoznatim, iako ćeš se posle toga osećati bedno i kao da si izdala samu sebe. Bacaš se u avanture da bi podigla svoj ego, da bi uverila sebe da živiš punim životom, da si slobodna i da možeš da radiš šta hoćeš, ali kao da vršiš nasilje nad samom sobom.
Raspadaš se kad ostaneš sama
Plakanje dok ne padneš i ne završiš sklupčana na podu kupatila nije samo scena iz filmova – žene to zaista rade. Zašto baš u kupatilu? Jer se tamo vidiš u ogledalu, dok skidaš šminku i spremaš se za spavanje, dok obavljaš jednostavne radnje osnovne brige o sebi – i odjednom se suočiš sa sobom izmaltretiranom i opustošenom sopstvenim naporima da ostaneš na visini, da ne priznaš da si povređena, da ti je srce slomljeno, da umireš od straha i ne znaš kako ćeš dalje.
Kad dođeš dotle, vreme je da prestaneš da se boriš i da dozvoliš sebi da se raspadneš. To je jedini način da izbaciš iz sebe toksična osećanja i da se ponovo sabereš. Ako treba, uz priznavanje svoje slabosti i nemogućnosti da pomogneš sebi i traženje adekvatne pomoći.
Naslovna fotografija: instagram.com/searching_for_adventure
Brankica Milošević
