Slušam i gledam već godinama kako se odvijaju neke priče o novim počecima – ljudi odlaze i ostaju, neki se vraćaju, a neki stalno odlaze i vraćaju se i ponovo odlaze.
Jedan od prvih među onima koje poznajem otišao je na Novi Zeland. Upoznao gospođu srednjih godina preko neta i to još pre vremena Fejsbuka i Skajpa, dopisivao se sa njom dve godine, razrađivao strategiju, prikupljao papire i – zapalio. Šta je ostavio ovde? Promašen brak i dvoje dece koja su pripala majci, roditelje i brata. Posao? Ne, nije imao posla. Bio je jedan od onih koji su u prvim naletima rasprodaje industrije pokupili otpremninu i ostali da razmišljaju kako jedino mogu da odu u tri lepe, da bi im život imao nekog smisla. Otišao je u najtrileplje koje je mogao da nađe – nema dalje od Novog Zelanda. Kako živi? Super. Ni jednog momenta se nije žalio, niti je zažalio, iako je sigurno imao teških trenutaka. Oženio se internet prijateljicom, zaposlio se, napredovao na poslu. Radi u okruženju gde nema dvoje ljudi iz iste sredine. Naseljenici. Svi došli odnekud. Ispoljavanje predrasuda na osnovu razlika u boji kože, veroispovesti, kulturi – zabranjeno je zakonom. Svakog vikenda sa ženom negde otputuje. Dolazi dva puta godišnje da se vidi sa decom, a onda sa njima malo putuje po evropskom komšiluku, da deca vide svet.
