Još jedan prijatelj je okušao varijantu internet poznanstva. Skontao se sa Filipinkom na Fejsu i pravac Filipini. Fina mu je bila Filipinka i kultura neka čudna, narod pošten, častan. Vratio se. Sviđa se ona njemu i on njoj, ali nekako ne može da počinje ispočetka. Išao, video, vratio se. Zaključio da mnogo više voli svoje navike, svoju samostalnost, udobnost i slobodu od bilo kakvog izazova da počinje novi život. Potpuno ga razumem. Ja i ne moram nigde da odem, pa da to suštinski shvatim.
Nikad nisam želela da odem odavde. Nikad nisam presecala i počinjala ispočetka. Samo sam živela, onako kako sam umela, reagovala onako kako sam osećala i nikad nisam zažalila. Ne mislim da bi mi negde nedostajalo domaće sunce. Oduvek sam se svuda osećala kao kod kuće i stvarno bih mogla da živim bilo gde. Osećam se kao građanin sveta, u svojoj zemlji, u svom gradiću, u svojoj sobi. Nikad nisam pomislila da sam možda patriota, ali nikad nisam pomislila ni da ovde nema ‘leba ili da tamo negde ‘leba pada s neba. Ali to je možda zato što je moj posao da čuvam kuću. Da ostanem ovde, da svi oni koji se vraćaju, dolaze i odlaze znaju gde mogu da me nađu kad su u prolazu. A možda prosto ne shvatam koncept počinjanja ispočetka. Ne postoji neko drugo mesto na kome se nalazi početak. Sve se samo nadovezuje i nastavlja. Tamo, kao i ovde. Ne mrdam ja nigde.
Pročitajte još i ovo:
Kako oprostiti sebi pogrešne izbore
Lekcije o emotivnim odnosima koje stalno učimo
Dobar dan komšinice, jeste vredni?
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.pinterest.com, www.annstreetstudio.com
Aleksina Đorđević
