Žene više plaču i više su u dodiru sa svojim emocijama. Ali, ne sve žene. Pojedine od nas su naučene da su suze slabost i da moramo da budemo jake. Zato kada nam se plače, mi progutamo kedlu, potisnemo emociju u najzabačenije kutke svog bića i nastavimo dalje.
Postoji jedna zeznuta stvar sa potiskivanjem emocija, one ne nestaju kada ih potisnemo, nego se gomilaju jedna na drugu. U samoj reči “potisnuti” podrazumeva se da koristimo pritisak da bismo nešto sprečili da izađe. E, pa sad zamislite kako izgleda kada izađu sve te emocije pod pritiskom.
View this post on Instagram
Nešto tako se meni desilo. Mislila sam da ne mogu da plačem. Plakala sam samo kad gledam tužne filmove, naročito one sa životinjama. Bambi i Dumbo mogu da me rasplaču u sekundi. Ali, nikad nisam plakala kad sam tužna.
Pročitajte i ovo: Zašto je plakanje oslobađajuće
Nisam čak plakala ni kada mi je deda umro, a bili smo mnogo bliski i taj događaj me je uzdrmao do srži. Na sahrani sam se čak i šalila, ponašala se kao da je sve u redu. Tad sam mislila da nešto nije u redu sa mnom, sad znam da je to sve bio način da izađem na kraj sa tolikim neprijatnim emocijama, jer tada nisam imala snage da se suočim sa njima.
A onda sam krenula na psihoterapiju. Došli smo do emocija. I one su počele nekontrolisano da izlaze iz mene. Od osobe koja nije plakala godinama, pretvorila sam se u plačljivicu. Plakala sam kad god bih se setila dede, plakala bih kad god bih se setila bilo kog događaja koji je ostavio utisak na mene, koji me je obeležio. Nisu samo suze izlazile, izlazio je bes, strah. Izlazilo je sve što godinama nije smelo, kao da je brana razbijena, pa voda ima slobodu da divlja.
To je, srećom, bio samo jedan period, stabilizovala sam se – donekle. I nešto sam naučila iz svega toga – plakanje je ok. I da si muško ili žensko plakanje je ok. Suze svi imamo i one nemaju veze sa polom. Plakanje nije slabost, plakanje je manifestacija emocije – tuge. Kao što vičemo kada smo besni, tako plačemo kada smo tužni – to je to.
View this post on Instagram
Zato svim ženama koje imaju problema sa suzama poručujem isto što i Bora Drlača – “Plači, mala, plači”. Iz suza neće poteći ništa loše, izaći će emocija, bićeš tužna, oči će ti biti crvene, nadućeš se, iskoristićeš čitavo pakovanje maramica. I proći će. Sve suze prođu, teku, sve emocije su trenutne.
Pročitajte i ovo: Plakanje održava tvoju mentalnu snagu
Kad god se isplačem kad mi je teško osetim kao da je sa mene skinut teret, ne osećam se više toliko ranjivo, gledam šta ću dalje da uradim. Znam da ovo može zvučati neverovatno pojedinima, ali plakanje ne mora da upropasti čitav dan. Možete plakati, smiriti se, pa izaći u šetnju i biće vam bolje i sve će biti ok. Suze nisu bauk, suze su self-care.
Koliko god plakanje bilo neprijatno, one neće pogoršati kako se osećate, ali gutanje suza hoće. A ako uopšte ne možete da plačete, toplo preporučujem da popričate sa psihoterapeutom, jer je gotovo izvesno da imate neku blokadu u emocijama. To ne znači da svi moramo da budemo plačljivi, svako je manje ili više osećajan, pa i plačljiv, ali ako potiskujete svoje emocije, to je zaista nešto na čemu treba da radite.
Naslovna fotografija: instagram.com/zoelaz
Jovana Petković
