Mnogo je takvih situacija u životu – prosto ti bude preko glave svega. Dosta ti je da tolerišeš i razumeš, da opraštaš i prihvataš, da se trudiš i boriš, da istrajavaš, da podsećaš sebe zašto ti je važno ono što ti je važno – i to je možda najgori deo, kad zaboraviš ono što te je pokrenulo ka onome ka čemu si krenula. Kad uporno izostaje svaka potvrda, svaki rezultat, svaki znak da treba da nastaviš, sve ti se smuči i hoćeš da digneš ruke. Neka sve ide dođavola! Ljubav ti nije uzvraćena, nema onog pravog za tebe. Nema adekvatne nagrade za tvoj trud, tvoj talenat nije prepoznat, dok prosečni uspevaju i stiču popularnost, mora da nešto nije u redu sa tobom – dođe ti da digneš ruke i od sebe. Da odeš negde gde te niko ne zna i počneš sve ispočetka, da radiš neki prost posao u kome ne moraš da se dokazuješ i koji nosi minimum odgovornosti, da odustaneš od svojih snova, želja i ubeđenja, jer je ionako sve besmisleno.
Već si se osećala tako, prošla si kroz to. Možda se upravo sada tako osećaš. A ako još ne poznaješ taj osećaj, najveće su šanse da ćeš ga upoznati. Dakle, kad si na ivici i hoćeš “da digneš ruke” seti se sledećih istina.
To je samo period, koji će proći. To je činjenica i to je istina, zato što sve prolazi. Seti se kako si toga intenzivno svesna kada se događaju dobre stvari – kako osećaš ubrzanje i izmicanje vremena i kako je svako uživanje kratko. To je subjektivni osećaj, činjenica je da lepe stvari i dobri periodi prolaze – intenzitet i uključenost su ono što čini da taj prolazak bude suviše brz. Vreme se subjektivno usporava kad se osećaš loše i dani se vuku, ali činjenica je da prolaze realno istom brzinom kao i uvek. Dakle, sve prolazi, kao što znaš, pa će i loš period proći. Koliko će potrajati? Predugo, verovatno, kao što i sve dobro traje prekratko, koliko god trajalo.
