Ponekad očekujemo da će nas utešiti naši najbliži, ali kad im se žalimo, kad tražimo njihovu pažnju i prisustvo, često otkrijemo da oni nemaju strpljenja za nas, da se mentalno, emotivno i duševno nalaze na mestu veoma udaljenom od nas i da ih naša slabost i potreba ometa i ljuti. Tražimo utehu, a dobijemo hladnu reakciju, ili uputstvo o tome da prestanemo da se ponašamo detinjasto, da preuzmemo odgovornost i uradimo nešto za sebe. Naravno, oni koji nam to govore možda su u pravu, možda im je dosadilo da nas stalno teše i da nam stalno pružaju podršku i da se osećaju odgovorni za nas, tamo gde smo mi neodgovorni prema sebi. A kad nam utehu uskraćuje neko ko nam je stalno nesebično davao sve od sebe, onda verovatno nije do njega, a nije ni do utehe, nego je do nas – potrebno nam je suočavanje sa realnošću, rad na sebi, pokretanje procesa sazrevanja i isceljenja. Potreban nam je šamar, a ne uteha.
Ali kad naši bližnji zaista za nas nemaju vremena i strpljenja, ili nas ne vide i ne registruju, jer su i sami obuzeti prolaženjem kroz neke bolne periode i procese, pa ne mogu da nam daju ono što nemaju, dešava se da nam utehu pruže oni od kojih to nikada ne bismo očekivali. Ponekad su to osobe koje sretnemo u prolazu, proćaskamo sa njima kurtoazno, ne očekujući ništa više od tog susreta – a oni primete našu bol, posegnu jednostavno i neposredno ka nama, pitaju nas šta nije u redu i kako mogu da nam pomognu. A i otvorimo se, ganuti pažnjom za kojom toliko žudimo. I posle nam bude lakše, osećamo se pročišćeno, iako se ništa u našoj situaciji nije promenilo. Samo nam je srce malo mirnije i duša malo čistija.
Ponekad smo mi ta osoba – nečiji poznanik, sa kojim se ćaska o površnim i svakodnevnim stvarima – koja napravi iskorak, pruži ruku i dodirne osobu koja pati sa nežnošću i razumevanjem, koji iznenađuju i razoružavaju. I tada osećamo zahvalnost – što to možemo da pružimo, a možemo, jer smo i sami iskusili. Primanje utehe zahteva pokazivanje ranjivosti, a to zahteva hrabrost – zato se snaga i hrabrost nalaze u priznavanju, prihvatanju i otkrivanju ranjivosti. Primiti i pružiti saosećanje, nezamenljivo je iskustvo, koje nas podseća da smo svi povezani i da je ljubav ono što spaja sve duše na planeti – i da kroz primanje i davanje utehe, kroz pokazivanje nežnosti i saosećanja, razmenjujemo ljubav sa ukupnim živim svetom na planeti.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/whiskeyandkisses
Brankica Milošević
