Prethodne tekstove iz serijala “Sve, sve ali bez njih nikako” možete pročitati ovde,
Završavamo krstarenje televizijskim šemama za ovu jesen. Ne bi trebalo u jednom naletu potrošiti baš sva lica. Zima je, kao što se i očekuje, i duga i hladna.
Čortanovci i ostali
Paralelno sa usponom Palme i Pinka, i nešto kasnije BK televizije, cvetala je jedna generacija tv lica, možda prva koja je gotovo u celini regrutovana i deportovana u televizijske studije po zakonima burazerskih “dođeš mi, dođem ti” dilova, spontanih konkursa u diskotekama devedesetih poput one najpoznatije u braničevskom okrugu. Sa modne piste, iza kase u prehrambenoj radnji ili još češće, butiku, sa famoznog “podijuma za igru” – budući tv manijaci su igrom srećnih okolnosti nekome važnom zapinjali za oko ili za zub.
Od nekih je kasnije i bilo nešto. Uspeli su da evoluiraju do statusa tv lica kakvog takvog kredibiliteta. Drugi se i danas uporno drže za kabl u nekoj sobici koja igra ulogu studija ili pravom studiju nacionalnog formata, od Košutnjaka do Šimanovaca, u čemu leži sva tragika. Zaključak – većina je, više ili manje uspešno, preživela: Andrijana Čortan i Irena Karaklajić (početna stanica: BK), Biljana Obradović, Aleksandra Jeftanović, Boško Jakovljević (PINK), Jelena Petković (Politika), Sandra Drašković (PINK)… Da se ne lažemo, voditeljska profesija nije jedina koja je poznata po izvanrednim epifanijama u vidu slučajno otkrivenih talenata, ali ni jedina poznata kao sigurna kuća za zalutale i nesnađene, na njihovu sreću i na nesreću gledalaca.
Devedesete su mahom bile verne ovom drugom modelu odabira lica sa ekrana. Među svima njima, da ne bilo ogrešenja i trpanja u isti koš koje je uvek nepravedno, ima i formalno obrazovanih, pismenih i, kao što je već napomenuto, onih koji su, pa makar to bile i domaće zabavne televizije, radili na sebi te ako ništa drugo barem usavršavali zanatsku stranu posla. Drugi su ostali na “New Now” nivou, ali, valjda je to domaćinsko vaspitanje te “born this way” decenije, arogantno će mimo svih blamova braniti svoj “talenat i umeće”. Virus javnosti, budući da je korišćenje reči “slava” u ovom kontekstu raskalašno, bahato i neosnovano, deluje brzo i, kao što je poznato, teško se leči.
Idemo u Rolling Ox, ali se, preko Avale, brzo vraćamo u White City
Zbog toga, a u nedostatku kulturne lustracije kao paralelnog toka one za zločince iz informativnih redakcija (da ne pominjem sada etički sunovrat u vidu vaskrsnuća Milijane Baletić na Nacionalnom servisu Vojvodine), i danas gledamo klince sa kolovodra minule decenije raštrkane po nacionalnim i lokalnim”formatima”. Bitno im je da negde postoje. Kako i sa koliko smisla – ne dovodi se u pitanje. Tako se dogodilo da Adrijana Čortan, voditeljka kratkih zabavnih, spinning around formi, bude prezenter, nadam se ne i urednik vesti na nacionalnoj televiziji Košava (Happy) što je potpuno jednako, recimo, Miri Adanji Polak u Siti klubu ili Jugoslavu Ćosiću u Šarenici. Ali, Adrijana zna da mora da opstane u čarobnoj kutiji makar se javljala, nikako samo glasom jer onda nema vajde, iz dispčerskog saveza ili pridržavala Vujakliju Milki Canić dok ova izgovara “dobro veče.”
Komunalna služba RTS-a
Bez obzira na sve Slavice, Milice, Ljilje i Sneže, Rada Đurić je apsolutna šampionka beogradske hronike o trenutka kada je hronika kao televizijska forma lansirana u nas. Mlađim gledaocima, Rada je nepresušni izvor humora, ali kako oni retko nabasaju na Javni servis, ova voditeljka, poznata po unikatnom spoju logoreje i besmisla, najodgovornija je za oscilacije krvnog pritiska penzionera koji joj veruju sve od prve do poslednje reči. A taj put je u Radinom slučaju, dug, krivudav i neizvestan. Zbog njenog večernjeg izveštavanja problemima grada, sa akcentom na vodovodu i zabušavanju momaka u narandžastim uniformama, Nada Macura mora da radi i drugu smenu.
Dragi Beograđani, pretplata na Rada Đurić Quotes je simbolična, a rešava brojne dileme
Jutarnji osmesi
Od toga da li se budite ili se “dižete”, da li biste prvo na srpske oranice ili beogradske mostove – zavisi za koji ćete se jutarnji program odlučiti. Iako razlike među ovim emisijama na nacionalnim televizijama suštinski ne postoje, nijanse vas otkrivaju. Tradicionalisti, oni koji nikada i ni u čemu ne talasaju – od izbora muzike do izbora vrhovnog komadanta, uvek su bili i biće uz državnu televiziju (eufemistički: Javni servis) za čije zlata vredne informacije tipa “osveštana škola u Ćićevcu” uredno plaćaju. Nasmešena lica Nataše Miljković i Maje Nikolić tu su da vrate optimizam koji će potrajati taman do odjavne špice.
Zlatna mladež, ako već mora da se probudi u ovo nepopularno vreme, želi to da učini u svom stilu, ludo i brzo, uz novokomponovane hitove onako s nogu. Dokazano odličnan recept za mentalnu formu i ubistven za krmelje. Njima su Jovana i Srđan uvek na raspolaganju, mada su ipak najkoncentrisaniji kada im se Ćemo obrati pesmom “u lajvu”; negde između raporta iz hitne pomoći i Sonje Liht koja lista štampu. Priznaćete, više od svakog sinkretizma.
Moj transfer decenije je veći od tvog. Ne znam zašto, ali jeste...
Njihovi vršnjaci, onaj urabaniji i sofisticiraniji deo, pa makar to bila samo poza, razočarani što im Dragan i Gorica nikako “ne leže” u nacionalnom televizijskom ramu, iz čistog mazohizma gledaju B92 tragajući za ostacima onoga što je ta televizija nekada bila. Kad tamo – isti hibridni osmesi kao i na drugim stanicama, zubi beli do iznemoglosti – boja A1, sve ušećereno i “pretežno vedro”, sve u maniru “čak štaviše” i “a šta to zapravo znači”. Nema više ni Danice Vučinić da ubojita pitanja spoji sa osebujnim glumačkim talentom, primerenom mimikom i gestikulacijom za čitav spektar emocija sa akcentom na čuđenju i ljutini, kako bi adrenalin skočio bar za veličinu kažiprsta. Kako se voditelji zovu? Ne verujem da je to ikome bitno.
Beograde, Beograde…
Na kraju, uvek budna posada Belog grada: Bosa, Milena, Ljubica, Slađa. Sve i da se ne zovu tako, ova imena su “dušu dala” za ta čedna i nasmejana prezenterska lica Studija B. Njihov izraz se ne menja bez obzira na to da li izveštavaju o otvaranju Bitefa ili čudnom letećem objektu koji se opasno približava Beograđanki u kojoj rade. Niko nije uspeo da iznađe toliko kulture u jednoj prestonici koliko one, opet ne praveći razliku između Oktobarskog salona i književnih večeri dokonih baba. Monotoniju razbija Ivon Jafali, budna da budnija ne može biti ukoliko se uzmu u razmatranje njene beskrajne rečenice koje su sve samo ne pitanje za sagovornika praćene neverovatno intenzivnim pokretima tela u različitim pravcima shodno smisaonoj težini utrošenih reči. Budući da u takvim misono verbalizovanim tokovima često zaluta najomiljenija poštapalica joj je “negde”. Fanovi prebrojali čak 47 upotreba u jednoj emisiji. Rada Đurić sa RTS-a ima razloga da se plaši.
Negde sam sasvim sigurna da znate da ima ljudi koji negde žele da znaju šta vi sada radite.....
Neko je pomenuo “Žene”? Polako, biće prilike. Daćemo im još malo vremena.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
