Služila sam se svetlosnim mačem istine, štitom vrline i snagom ljubavi. Time su, inače, tri vile naoružale princa, kada je pošao da se suprotstavi zloj vili Grdani, u Uspavanoj lepotici. Pa, šta ću, i mene su vaspitale bajke, iako moji roditelji veruju da su me oni vaspitavali. Sve najbolje, naučila sam prvo iz divno ilustrovanih knjiga, a posle iz svih drugih knjiga – ilustracije su postale izlišne, jer me je mašta odlično služila.
Realni ljudski odnosi su uvek bili sputavajući, bolni i razočaravajući, tako da sam stvorila svoj svet, čaroban i lep. Ne zato da bih se u njemu krila, već da bih imala utočište, centar, stabilnost, da bih uvek imala svoje sopstveno svetlo – jer tuneli su uvek bili predugački, pa ko da čeka ono svetlo na kraju.
Moje džedajsko vaspitanje se odnosilo na stvaranje i nošenje sopstvenog svetla, kroz sve moguće tunele. I nisam ja to smislila, nego sam to živela, pa sam svoju decu uvela u svoj svet i uputila ih u rukovanje svetlosnim mačem. To je ono što znam. Da sam znala kako se ide prečicama, kako se manipuliše, kako se iskorišćavaju ljudi i okolnosti, verovatno bi ih naučila tome. Ponekad mi je krivo što to ne znam, ali to samo u trenucima očajanja. A onda napipam svoj mač, pod smeđim plaštom sa kapuljačom (džedajska odežda skromnosti) i bude mi bolje. Žmurim, dišem, osećam, činim. Sila je jaka u meni i neka bi uvek bila jaka u svoj džedajskoj deci sveta.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
