Ko sam, dođavola, ako nisam ona koja je uvek tu?
I šta, ako, recimo, odem negde na mesec dana, ili prosto odem u aut mesec dana? Prvih nedelju dana na mom mestu će biti rupa. Onda će svi da se organizuju da popune rupu. Ukućani će uspevati da kuvaju, jedu, čiste, idu u nabavku, vode računa o kućnim ljubimcima – bez mene. Na poslu rupe neće ni biti. Drugi će završavati posao, jer bitno je da se posao nekako završi, nije bitno ko ga završava. Koga nema, bez njega se može. Odvratno. I tako neistinito. Koga nema, bez njega se mora, ali nije svako zamenljiv. Ima nezamenljivih, posle kojih ostaje rupa. Moje sebične ambicije su da budem ta, nezamenljiva, za moju decu, moje prijatelje i kolege. Za jedno parče sveta u kome sam ja nešto važna i posebna. Ne želim da budem rupa koja mora i može da se popuni.
Kakva je to užasna glad, emotivna oštećenost i mentalna nestabilnost, koja dovodi dotle da pretrneš kad shvatiš da svi mogu bez tebe? A to je upravo sve ono što te je dovelo dotle da preuzmeš hiljadu odgovornosti, da jurcaš na trista strana odjednom, da grizeš i boriš se i oprobavaš svoju snagu i hrabrost na svakom koraku. Kakav pogrešan koncept!
Srećom, tu je starost, da te razreši ideje da si neophodna, a ako to ne shvatiš kao oslobađanje i priliku da razviješ krila (roditelji umiru, deca odlaze, a ti najzad možeš da živiš, hahahaha, kako dobar vic!), nego kao gubitak smisla, sidra i središta života, onda možeš da budeš babuskera, od onih ogorčenih, sebičnih i nepodnošljivih, zbog kojih se svi osećaju neprijatno u svakom trenutku. Ne bih potcenjivala tu vrstu zabave, nikako.
Pa, ko mi sledeći bude rekao da svi mogu bez mene (u najboljoj nameri da me posavetuje da malo ponegujem sebe), popiće moje najlepše želje da se i sam suoči sa tim da svi mogu bez njega – i da će im verovatno biti bolje.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/starsouls_
Aleksina Đorđević
