Vraća se jedan dan moj ćale iz Italije, bio sa kevom na putovanju za godišnjicu braka. Donose kese. I kese. I još kesa. Pristiže naručeni “Vogue”. Moj ćale vam je čovek koji i dalje smatra da se u Trstu nalaze kvalitetne kožne cipele kao kada su oni kao klinci pazarili po Italiji.
Kako ne biste došli do pogrešnog zaključka da je moj ćale starmala osoba sa frizurom iz osamdesetih i Umbro trenerkom, reći ću vam samo da je on jedan od najmodernijih (naravno u skladu sa svojim godinama) i najkul obučenih muškaraca u Beogradu. Springfield, Converse, Martini Vesto, Lan, Diesel… Ali on je takođe neko ko nikada, kažem nikada, nije nosio kravate. I odela. A za svadbu su ga jedva naterali da nakači neku minimalističku leptir-mašnu. Valjda mu se i dalje gade one verzije odela iz srpskih serija od pre 15 godina i loših krojeva devedesetih.
Nego da se vratimo na dolazak. Ulazi on u kuću i kaže: “Anđela, ti znaš da ja nikad nisam kapirao tvoju opsednutost modom (dok su bili na putu, zvala sam ga u 2 ujutru da ga podsetim da mi kupi italijanski “Vogue”), Italijom (već godinu dana ga molim da počne da dliuje ili upadne u neku mafiju, kako bi mi platio tamo studiranje), frajerima u odelima (sečem vene na D&G reviju, sve uz glas Annie Lennox u pozadini) i vespama (želim onu crnu sa bež kožnim sedištem), ali moram ti priznati da su Italijani bili i ostali neprevaziđene modne ikone. Znaš da sam esteta i trudim se da budem kul, da na mene imaš oko za lepo, ali da li ti shvataš da bih se na keca preselio u Veronu.” Ma nemoj da pričaš! Doduše, rekao je sve to sa malo manje žargona. Ali šta je priča bez hiperbole.
I kreće spika o tome kako jedva čeka da nabavi mnogo dobar sako, jer je video da ga Italijani nose i dok voze bajs. Da, kad smo kod bajsa, voze ih svi i to one retro lepe sa oklopom oko lanca i ispletenom korpom.
Kaže pazariće i mornarsku košulju i nešto roze. Iako je iz Italije već doneo roze kupaći. Neke dobre cipele. I torbu preko ramena. Kao da ih nema dovoljno. I tako od bre nedelju dana meni u kući živi Žabar. Made in Serbia. Doduše, nije on promenio toliko svoj stil koliko ga je obogatio maštovitim i šik detaljima. I Aviators-icama. A možda konačno dobijem i Vespa-u. Onu crnu, sa bež kožnim sedištem!
Kako bi ova priča imala neku drugu poentu sem one da su Italijani bogovi i da sam ja njima opsednuta, a moj ćale mnogo kul lik, evo ovako:
Pripadnici mlađih generacija suprotnog pola, ukoliko je čoveka od četrdeset i kusur, kome je trebala intervencija, iako je, verujte mi, bolje obučen nego pola Beograda, bilo moguće naterati da porazmisli o bogaćenju svog ormara, onda bi stvarno bilo lepo da o tome porazmislite i vi, dragi moji srednjoškolci, studenti i ostali pripadnici mlađe generacije. I oni malo stariji. Ma svi oni muške populacije.
Ukoliko vam nije stalo da toga da lepo izgledate, i nije vas sramota što penzioneri imaju više mašte i originalnosti u svom oblačenju, poslušajte nekoliko saveta, koji jedna samoproklamovano modno osvešćena devojka ima da vam da:
Nisu sakoi samo za matorce, a fedore ne služe dedi iz ulaza kao zaštita od sunce dok čeka u redu za penziju.
Air Max je za trčanje i sportiste, a ne polugole maloletnice i debele Zemunce iz kraja. Nisu Wayfarers-ice samo za hipstere, a dobre naočare one brze koje brane od insekata dok se na motoru vozite kroz džunglu Beograda. Jer Beograd nije džungla, a dobre naočare mogu da se kupe svuda. Za male pare.
I pare nisu izgovor! Znam da živimo u Srbiji, gde je prosečna plata manja od trista evra, a ja vam kao pričam o Hermes narukvici za koju biste morali da date nekoliko novčanica koje niste bili u situaciji da vidite sem u mafijaškim filmovima. Ali ne želimo od vas ekstreme, želimo stil. Isti onaj koji u Njujorku poseduje beskućnik, a u Italiji pekar i sladoledžija, glavni akteri Šumanovog “The Sartorialist”-a. Ne tražimo od vas D&G odela, već ona dobro skrojena, a ne sa sahrane iz devedesetih.
Nije FTV napravljen jer nisu znali šta da puštaju na TV-u fensi ekipi iz kafića na Obiliću. Gledajte malo revije. Kradite fore. Nađite inspiraciju u umetnosti, prirodi, životu. Upijajte i listajte magazine, umesto što kukate, kao, jer vas devojka vucara u šoping po Knezu. Pa svima bi bilo teško kad bi se kuvali u sintetičkim trenerkama dok se vrh patika odlepljuje od nošenja.
Nosite ešrape, šešire i pulovere. Pokažite svima da ste vi krojač svoje sudbine. Ali i odela. Budite originalni i pazarite vintage. I snimajte i kradite Italijanima stil. Ma ne samo njima, već svim ovim savršeno odevenim strancima sa kojima se gurate po pekarama i o koje se saplićete na Trgu Republike. Nemcima. Englezima. Šveđanima. A oni nisu u firmama od glave do pete. Niti su zbog svog stila gejevi po difoltu. Ako je tako, onda se sve devojke lože na gejeve. Oni su samo originalni. Nose modne detalje svojih pradeka, sakoe od lana i kožne sandale američkog turiste iz devedesetih. A nose ih više nego dobro.
I konačno, poslušajte me! Budite otvoreni ka novinama i beskrajno maštoviti. U životu. Odevanju. Kuhinji i krevetu. Jer najlepši dani su oni koje začinite. Sa merom i ukusom. A sad moram da idem. Ćaletu da opeglam košulju. Kariranu. Živih boja. Hipstersku. Ide čovek do prodavnice po hleb!
Anđela Najdanović voli da voli. Život. Modu. Amelijin Pariz. Kerin Njujork. Pozorište. Vogue. Beograd. I to u proleće. Uz miris jorgovana. Obožava kada je njen iPod shuffle iznenadi glasom Louis-a Armstrong-a dok se šeta beogradskim asfaltom. U podne. I uživa u sladoledu. Sa ukusom maline. Sour&Sweet. “J’aime bien les couchers de soleil. Allons voir un coucher de soleil…”
