Prvenstvena stvar koja me je privukla da obratim pažnju na ovaj album, bila je saradnja sa Aaron-om Dessner-om, producentom i multi-instrumentalistom, koji je jedan od članova i osnivača benda The National. Njegova muzika mi je oduvek bila bliska, ali istovremeno potpuno dijametralno drugačija od onoga što Taylor radi, pa sam tako, naravno, bila zaintrigirana. Takođe, videvši da je na jednoj od pesama sarađivala sa Justin-om Vernon-om, poznatijem po imenu svog benda – Bon Iver, znala sam da moram da poslušam “Folklore”.
Sam Aaron je bio veoma uzbuđen oko saradnje sa Taylor, jer ju je oduvek smatrao profesionalcem u svom poslu. U trenutku kada ga je ona kontaktirala, desilo se da je već imao pripremljenu ideju i melodije, na kojima je radio u toku izolacije – i kada joj ih je poslao ona je brzo reagovala i prosledila mu praktično iskomponovanu kompletnu pesmu “Cardigan”. Tada im je oboma bilo jasno da će to biti jedna interesantna saradnja puna razumevanja.
Slušajući ovaj album, čini mi se da jesam naslutila skrivenu i nežniju stranu Taylor, koja se krije iza american dream pop hitova. Ozbiljan muzičar kao što je Aaron, uspeo je da je navede da pokaže mirniju i ličniju stranu, koju dosad možda nismo čuli. Ipak, po tekstovima, njenoj boji glasa i osnovnom ritmu koji povezuje pesme, ovaj album nije onoliki iskorak koliko je imao potencijala da bude, i još uvek podseća na staru Taylor.
Svakako, drago mi je što je Taylor, kao muzičarka od koje se uvek nešto očekuje i koja je uvek pod pritiskom tuđih želja i zamisli, izdala jedan ovakav album. To čini da verujem da su neočekivani koraci mogući, i da već očekujem njen sledeći, nadam se još oslobođeniji, album.
Naslovna fotografija: instagram.com/taylorswift
Jovana
