To što ste možda rešili da budete zaglavljeni, ne mora da bude samosabotaža. To može da bude najzdraviji način da se suočite sa situacijom, da se ukopate u mestu i budete tu gde jeste, sve dok to ne prihvatite, tako da možete iskoračiti i krenuti dalje, kad dođe pravi trenutak.
Nemojte očajavati kad se zaglavite. Ne možete se iščupati na silu. Ostanite zaglavljeni. Ako je to neko dno života, budite na dnu. Istražite dno. Budite sigurni da ste zaglibili baš duboko. Proživite beznađe, bespomoćnost, slomljenost, suženu svest, nedostatak perspektive. Ne pokušavajte da se čupate lažnom pozitivnošću, nema tog svetla u koje možete da verujete kad ste sami u mraku, uplašeni, smrznuti i beznadežni. Možda je baš to ono što vam je potrebno, da strahujete i budete zbunjeni, izbezumljeni i izgubljeni. Potrebno vam je da dođete dotle da sagledate svoju bespomoćnost. Da saznate odakle dolazi vaša nesigurnost i nepokretnost. Morate se zapitati šta se to nataložilo u vama, čega ste se najviše plašili. Šta vas je sprečavalo da krenete napred, da li ste brinuli šta će drugi misliti, da li vas je paralisao strah od neuspeha, a možda od uspeha. Možda ste odabrali da se ukočite i zamrznete, jer, da ste uspeli, šta biste onda? Šta biste radili kad bi vam se ceo svet okrenuo i život sasvim promenio? Morali biste da uđete u nepoznato, da napustite svoju zonu komfora, a to je zastrašujuće. Možda deo vas ostaje zaglavljen zbog tog straha.
