Vratila sam se pocrnela, slana, srećna i pomalo umorna, nakon leta koji je kasnio, panike pred poletanje i puna utisaka. Ali, da se vratimo na sam početak.

Drugog jula, prerano ujutru, otišla sam na let Beograd – Barselona sa dvoje prijatelja koji su me pokupili taksijem, nakon što sam pokušala (neuspešno) da u tišini stumbam kofer sa četvrtog sprata zgrade u Cvijićevoj, u kojoj sam ostavila uspavanu cimerku i omiljene sandale (čega ću se prekasno setiti). Bila sam malo pospana, ali malo je reći – mnogo uzbuđena. Zapravo, bila sam ekstatična – čemu je prvenstveno doprinela činjenica da se nakon dve godine odlaganja konačno dešava Primavera Sound festival, a zatim i stanje onog hazey umora usled kojeg hiperaktivnost i nekontrolisani smeh nastupaju kao predgrupa instant “komi”. Posmatrala sam dobro poznati put ka aerodromu dok sam u mislima nosila Barselonu, jedan od gradova u koji ću se, znam, uvek vraćati.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @nedalekoodavde

Čak i pre nego što smo se smestili u avion, ovaj put se pokazao kao obećavajući. Dvoje prijatelja i ja poslati smo na family check in (što smo prihvatili bez pogovora, jer prijatelji jesu porodica koju biraš), drugarica je dobila pohvalu za neon-gradient manikir koji kao da je samo čekao da bude primećen, a onda smo kao prava “srpska familija” pojeli sendviče koje nam je donela, upakovane u foliju – i u tom trenutku – najukusnije na svetu. Poleteli smo, i oko dva i po sata kasnije, dočekali su nas topli barselonski vazduh, palme i A2 aerobus, koji vozi od aerodroma direktno do Trga Catalunya. Život je dobar.

Festival je trajao tri dana, a mi smo do trećeg već imali čitav ritual odlaska do Forum parka, gde se održavao. Tuširanje, planiranje autfita, nanošenje svih mogućih šljokica i cirkona koje smo poneli, izlazak iz stana, prvo “fotkaj me da se vide šljokice” u hodniku, drugo “fotkaj me da se vide šljokice” na svetlu dana isped apartmana, treće usputno “fotkaj me da se vide šljokice” na suncu, ulazak u L3 metro, presedanje, pristizanje na festival. A onda, koncerti, nastupi, skakanje, smejanje, pevanje na sav glas, euforija u punom sjaju štrasa, znoja, vode, svetala, jarkih reflektora i odeće u neonskim bojama. Činilo mi se da sam ispred bine ostavila srce i dušu (naročito na nastupu ever so amazing Gorillaza), ali onda sam ih skupljala i nosila dalje na druge nastupe, u Valensiju i, naposletku, natrag za Beograd. Dočekali smo drugaričin rođendan isped main stagea, dočekala sam Yasiina Beya (Mos Defa), dočekala sam red za piće, dočekala jutro na festivalu i dočekala da se konačno ponovo setim tog osećaja treperenja tela od glasnog basa koji se čuje iz zvučnika. Mislila sam da leto ne može biti bolje, a onda je bilo.

Pročitajte i ovo: 5 cool stvari koje možete da radite u Barseloni

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @nedalekoodavde

Nakon trećeg dana festivala i premalo sati sna, uhvatili smo popodnevni voz za Valensiju, koji samo što nije otišao bez nas. Španci (pardon, Katalonci) su divan narod, ali ne govore engleski nikako – što pokušavaju da nadomeste time što svoj jezik pričaju glasnije ako ih ne razumeš šta govore. Mi ih, naravno, nismo razumeli dok smo sa koferima trčali u nepoznatom pravcu tražeći broj svog perona, ali pomoglo je što su uz vikanje nama nepoznatih reči rukom uperili ka stepenicama – koje su srećom vodile ka našem vozu. Ušli smo, i voz je krenuo za ni manje ni više od 4 minuta. Za dlaku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @nedalekoodavde

Kada smo izašli u Valensiji, dočekali su nas preko potreban topao vazduh (smrzli smo se u klimatizovanom vozu za koji nismo bili spremni, poneti mislima da smo na letovanju i da nam nije potrebno ništa sem sandala i kratih šortseva) i vedro nebo nad gradom. Apartman nam je bio blizu, a nedugo zatim upoznali smo i domaćina apartmana, koji je znao sumnjivu količinu srpskih reči. Uz nekoliko preporuka i ne tako dobrih fora, ostavio nas je da se smestimo, odabrali smo sobe i uputili se u istraživanje grada – dok smo čekali da pristigne ostatak ekipe, koja je dolazila avionom. Na kraju su oni nas čekali ispred apartmana, no to je sada manje važno.

Pročitajte i ovo: Moćna remek-dela arhitekture – ovo je 5 najlepših katedrala Evrope

Valensija u šestoro se pokazala kao sjajna ideja. Valjda smo svi bili dovoljno odrasli da izbegnemo klinačke rasprave i budemo ujedinjeni u planovima. Ubrzo smo i u ovom gradu, koji pomalo deluje kao da je u Južnoj Americi, a ne na jugu Španije, uspostavili rutinu. Zajednička Un Paso Adelante fotografija u ogledalu zgrade pred svaki izlazak, omiljeni bar na plaži, Berlin bar “u kraju” za najbolje caipirinhe, dve paelje + predjelo za nas šestoro, surprise pizza, duge šetnje i vintage radnje. Valensija je mali grad iz snova u kome ljudi znaju šta je tajna dobrog života. Nakon nekoliko dana, čini mi se da smo je i mi otkrili. A ako i vas zanima – znate gde da isplanirate naredno letovanje.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @nedalekoodavde

I, dolazimo do kraja letovanja i samim tim, kraja bloga. Španija kao da nije htela da nas pusti, s obzirom na to da nam je let kasnio čak tri sata. Umorni smo sedeli i jeli vegetarijanske sendviče (drugih nije bilo), dok su deca oko nas spavala i plakala. Javili su da je na avionu bio kvar, što je pokrenulo mašinu mojih OCD misli koje je drugarica pokušala da spreči rekavši mi kako nijedan avion ne sme da poleti dok sve nije provereno i u redu. Nije pomoglo to što se druga ubacila sa: “Pa, dobro, nije dete, zna da avioni padaju i da sve može da se desi”. ALI TO NE GOVORIŠ OSOBI KOJA SE PLAŠI LETENJA! Ok, možda je malo pomoglo jer sam smehom presekla misli. Na kraju dana, poleteli smo i uspešno sleteli. Odvezli se do stanova, usput jedući kiflice koje nam je poslala drugaričina mama. To me je istovremeno usrećilo, rastužilo i raznežilo. Osetila sam se kao da sam se vratila sa ekskurzije, legla da spavam i ujutru došla na posao. Sve o čemu sada mislim je – kako da “uglavim” još jedno more u ovo leto?

Naslovna fotografija: instagram.com/nedalekoodavde

Jovana Pantić

Comments