Najveći broj ljudi provodi dan menjajući prostorije u kojima sedi – sedimo u kancelarijama, dovezemo se do kuće i tamo, čim završimo sve što moramo, sednemo, ili prilegnemo, umorni od posla. Posle sedimo dok gledamo TV ili pričamo sa ukućanima, a onda idemo na spavanje. Dok opet ujutru ne ustanemo i ne započnemo još jedan “sedeći” dan. Svesni smo da to nije zdrav stil života, da problemi koje imamo sa kičmom i cirkulacijom verovatno dolaze od tolikog sedenja, odnosno, nekretanja i stalno rešavamo da se posvetimo nekoj aktivnosti, da krenemo u teretanu, da odemo na neko organizovano vežbanje.
Kad razmišljamo o tome (a uglavnom samo razmišljamo), uvek se postavi problem vremena – da bismo vežbali kod kuće, za šta, ruku na srce, retko ko ima dovoljno rešenosti i discipline, treba da ustanemo bar pola sata ranije, a ako već ustajemo rano, ili nismo jutarnji tip, to će nam teško padati. Dobrobiti od vežbanja će biti narušene osećanjem pritiska da radimo samo još jednu stvar koju moramo i stresom zbog manje sna (teško da ćemo uspeti ranije da odemo na spavanje, da bismo ranije ustali). Jasno nam je da treba da izađemo iz kuće da bismo sebi organizovali neko kretanje i vežbanje, pa govorimo sebi “ma ništa dok ne krenem na neko vežbanje” i to odlažemo za sledeću nedelju, pa za sledeću – jer za to vežbanje na koje treba nekuda da idemo, moramo da pronađemo barem dva sata (u najboljem slučaju sat i po da provedemo vežbajući, i po petnaest minuta da tamo stignemo i vratimo se), a to je suviše vremena i stalno čekamo da bude lepše vreme, ili da završimo neke poslove, pa da se onda posvetimo sebi, ili da nam istekne kredit, pa da onda uplatimo ceo onaj program sa korišćenjem svih sprava i bazena pride. Sve što hoćemo da uradimo za sebe nekako zahteva suviše vremena i suviše odricanja i nikako ne uspevamo to da izvedemo onako kako mislimo da treba.
A samo treba manje da mislimo, a više da delamo – jer komplikujemo stvari. Suviše smo ambiciozne u svojim zamislima – ili samo nesvesno sabotiramo sebe, postavljajući standarde i ciljeve koje ne možemo da dostignemo, postavljajući uslove koje ne možemo da ispunimo i čekajući da rešimo neke probleme koji nikad neće prestati, jer kad rešimo njih, doći će neki drugi.
