– Izvinite, mislim da je onoj devojci potrebna zaštita. Neko bi morao da skrene pažnju onom tipu, šta god da joj je, da ne sme tako da razgovara sa njom i da joj preti.
Organ reda i mira prvo je malo gledao u mene, a posle i ka pomenutom momku u zadnjem delu autobusa.
– Hm, da. Vidim da su se nešto sporečkali. Ne brinite, gospođice, samo vi sedite, smiriće se oni.
– Pa ja ne bih rekla da hoće. Je l’ čujete šta joj sve govori i kako joj preti? Malopre je udario pesnicom o prozor, baš pored njene glave.
Opet je gledao u mene, kao da sam ja ta koja trenutno najviše pravi probleme.
– Pa dobro, gospođice, ali šta sad. Nisam ja ljubavni psiholog, a nisam ni centar za socijalni rad. Ja sam policajac, plus – trenutno nisam na dužnosti. Idem kući, kao i svi vi ostali, odradio sam svoje za danas.
Četvrtak veče, klackamo se u raspadnutom autobusu
Do nas je došao i onaj klinac sa poklonom u crvenom ukrasnom papiru.
– I ja isto mislim da biste trebali da uradite nešto. Čini mi se da ona devojka plače.
-Ti, mali, nemoj da se mešaš. Šta ti znaš. I šta ste se okomili na mene, ako sam policajac, nisam Betmen. Treba da odem tamo pa da nastradam ni kriv ni dužan, još batine da dobijem. Ko zna šta je u pitanju, možda je ona za sve kriva.
– Pa stvarno ne mogu da verujem! Vi mi kažete da se plašite za sebe! A šta je sa njom? Da li se ona plaši, ko će nju da zaštiti?! Kakav ste to muškarac?!
