– ‘Ajde, ‘ajde, uzmite telefon pa zovite da pošalju patrolu, kad se već toliko brinete. Ti, gospođice, smiri živce, a ti, mali, bolje sedi i ćuti i drži taj poklon da ti ne ispadne. Pero, da sad možeš da se okreneš da pogledaš ovog klinca što se pravi pametan. Sredio se, sigurno ide kod neke ženske na rođendan. Šta si joj to kupio? Magičnu kocku?
Vozač Pera i policajac prasnuše u smeh, a mali ih je samo čudno gledao.
– Kaže se Rubikova kocka. I nije to, kupio sam joj kutiju mirisnih sveća.
– Ma nemoj. Jeb’o te Rubik. Pero, ovaj mali je izgleda neki pederčić, sav je nešto fin i mirišljav.
Pera i policajac ponovo počeše da se smeju kao ludi. Dečak se vratio na svoje sedište, shvativši da u celom autobusu trenutno nema većeg muškarca od njega. Videlo mu se na licu da žali što ne može nešto da preduzme. Imao je tek 13 ili 14 godina.
Ja sam se malo pribrala i shvatila da sam propustila svoju stanicu. Izašla sam na sledećoj i žurno krenula niz ulicu. Bežala sam, jer nisam mogla da pomognem, i bilo me je sramota zbog toga. Mogla sam samo da se nadam da će devojka biti dobro.
Prethodne tekstove iz serijala “U društvu sa Ninom” možete pročitati ovde.
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
