Mrzim kada me pitaju da li imam dečka, i ono neizostavno iščuđavanje kada odgovorim da nemam! Kao da su me pitali je l’ imam peglu ili krpu za sudove, pa je toliko sad to strašno i sramotno što nemam. Kao da sam prosto mogla da odem i da kupim sebi dečka na pijaci ili u supermarketu. Ili da kupim više njih, pa da jednog koristim, a ostale da držim negde na tamnom i suvom mestu, kao rezervu.
Još više od toga mrzim kada me pitaju zašto se već nisam udala, a prešla sam 30 i neku. Pa, jebi ga, da su mi moji sredili neki ugovoreni brak još dok sam balavila u portiklu, sad ne bi bilo problema. Verovatno bih imala i pripitog muža, i gomilu dece i brdo neopranih gaća i sudova. Ovako ću morati sama da se snađem.
Ne, nisam se udala, i nemam baš nikakvu predstavu kada ću to uraditi, niti da li ću. Zar nije sve to bolesno? Mislim da pitanja: “Voliš li nekog?” ili “Voli li neko tebe?” imaju mnogo više smisla nego: “Imaš li dečka/muža/neku budalu koja je voljna da te oženi i napravi ti dete?”. Valjda je u svemu tome najvažnija ta ljubav, a ona se ne svodi samo na “imaš ili nemaš”. Barem ja to tako mislim.
