U kakvoj mi to izvrnutoj realnosti živimo? Kada je hejtovanje postalo kul? Odakle uopšte tolika potreba za hejtom?
Da, mnogo ste urbani, svi ste samo svoji, a mrzite sve što nije slično vama. Da li sam jedina koja u tome primećuje nešto nelogično? Ne, dragi moji, niste ni kul ni urbani ako hejtujete, a prvenstveno niste svoji. Kada je čovek načisto sam sa sobom i kada voli sebe (a to nije nimalo lak zadatak, ali o tome drugom prilikom), on nema potrebu da hejtuje. ”Hejtovanje” (od engleskog hate – mržnja, prim. aut.) nije plemenita osobina. A, svi vi želite time da pokažete koliko ste bolji. Neka! I trebalo bi uvek težiti boljem, ali kontradikcija je prevelika između mišljenja i postupaka takozvanih hejtera.
Može vam se učiniti da ja sada hejtujem hejtere. Daleko bilo. Samo osećam potrebu da skrenem pažnju na to da nije na čoveku da sudi. Neka prvi baci kamen onaj ko je bezgrešan. Najlakše je suditi drugima, a najteže je suočiti se sa sobom i priznati da si prepun kompleksa. Ljudi smo, svi imamo komplekse. I ne, nemoj mi reći da ih baš ti nemaš, jer ne lažeš mene, već sebe. Još uvek misliš da ih nemaš? Zamisli da se nalaziš u prostoriji u koju ulazi Adrijana Lima (Adriana Lima). Nema te žene koja je neće odmeriti (makar i podsvesno u potrazi za nečim što “ne valja”) i nema tog muškarca koji neće pomisliti da nije dovoljno dobar za nju. Ali verujte mi, ona je isto čovek koji ima komplekse. Ako vam ni ta misao ne pomaže, samo je zamislite na WC šolji.
Ističete da ste unikati i pljujete sve što je komercijalno, a ne vidite da ste i sami postali uniformisani konzumenti jednostranog mišljenja, koje “ubija” individualnost (ovo se ne odnosi isključivo na hejtere, naravno). Pretvorili ste se u ono protiv čega ste se borili. Mada, uvek postoji izuzetak koji potvrđuje pravilo.
I da, svi smo već čuli sve moguće filozofije na temu maminih i tatinih sinova, sponzoruša, gradskih frajera i splavova. Samo mi u svemu tome nije jasno kako neko može da se oseća superiorno kada pljuje one za koje smatra da su manje vredni od njega. Pružite ruku i pomozite kada smatrate da je to potrebno, upotrebite to čudo u vašim glavama i činite dobro, tek tada ćete stvarno biti bolji. Live and let live.
Sa svih strana nam stižu poruke da čuvamo komšijinu kravu, kao da on to ne može sam. A onda bi još i trebalo da volimo tu kravu! Divno. Verujem da vam smeta što vam krava smrdi ispod prozora, ali uvek imate izbor da volite sebe i da se ne prljate mržnjom. Ona mnogo više smrdi od neke beznačajne krave!
Znam da vam je teško kada vidite nekoga sa IQ-om ili, ne daj Bože, EQ-om amebe i osnovnom školom, da vodi “lepši” život od vas. Razumem da vas to vređa, ali ne zaboravite da je za uvredu potrebno dvoje. Da bi uvreda bila uvreda, potrebno je da se Vi uvredite.
Ignorisanje nije rešenje. Prepuštanje konformizmu nije ispravno. Međutim, nijedna konstruktivna ideja nije nastala iz mržnje. Dakle, volite sebe i druge i u tome pronađite inspiraciju da menjate sve ono što je loše na ovom svetu.
Eh da, vi biste barem trebalo da znate da se o knjizi ne sudi po koricama.
P.S. Velika je razlika između pozitivnog “hejta” i negativne energije. A razlika između svih nas i majmuna je mala (99% gena je isto).
Sara Mrkić živi dva života. Jedan ljudi vide i nazivaju “ljubav, moda i razonoda”, a u sebi nosi sasvim drugačiji svet. Uživa u svakodnevici kao i svaki hedonista, ali to nije ono što je istinski ispunjava. Pokreće je izazov. Svoj svet pronalazi u izjavi Fridriha Ničea: “Oni koji su viđeni dok igraju su okarakterisani kao ludi od strane onih koji nisu mogli da čuju muziku”.
