Budi me zvonjava mobilnog telefona. Javljam se i čujem poznati glas. Drugarica zvuči veoma veselo pozivajući me da pogledam kroz prozor. S obzirom na to da se još nisam rasanila, pomislim da me u dvorištu čeka on. Otvaram prozor. Zelena trava, malena klupa i koš, kao i sve ostalo, sada je belo. Pao je prvi sneg. To me ne veseli, jer nije on.
Hladan vazduh me razbuđuje. Drugarica nešto priča, a ja ni reč nisam čula. Govorim da ću je nazvati malo kasnije i prekidam vezu. Na trenutak stojim kraj otvorenog prozora dok mi studen prolazi kroz telo i želim da se vratim u san. Mnogo puta sam se probudila i poželela da mi snovi postanu stvarnost. Pravim čaj i pokušavam do detalja da ga se setim.
Sećam se leta, mirisa soli i tvoje kože
Za razliku od prizora koji sam maločas videla, leto mi je omiljeno doba. Šetamo po peščanoj plaži isprepletenih prstiju. Na njemu so, pomešana sa mirisom kože, budi u meni poznato osećanje sigurnosti. Ostavljamo otiske utisnute duboko u pesku, gotovo onoliko koliko nam je duboka zajednička prošlost.
Dok ispijam gutljaj vrelog čaja, pokušavajući da se dalje setim sna, kao da osetim toplinu njegovog zagrljaja. Šapuće mi nešto na uvo i na trenutak zastajemo. Čuje se samo blagi zvuk talasa, a onda naviru i glasovi. Iako znamo da se nama obraćaju, nastavljamo dalje, ne želeći da ih slušamo. Ovo je moj san, moja potisnuta želja da on bude samo moj i da drugi prestanu da nam se mešaju u život. Ostavljamo ih daleko iza sebe, i sve ih slabije i slabije čujemo, dok na kraju potpuno ne iščeznu. Makar u snu to mogu da sprečim.
Stežem još jače toplu šolju, kao da je to moj san kome ne dam da nestane. Zažmurim da sve to ponovo odsanjam. Ponavljam u glavi scenu, ne želeći da je zaboravim.
Opet me prekida telefon. To me on zove da mi poželi dobro jutro. Čuti mu glas ujutru, pa makar i preko telefona, dovoljno je da ceo dan bude divan. Dogovaramo se da se nađemo za desetak minuta i odemo na doručak. Odevam se, obuvam čizme i za kraj stavljam šal i kapu. Rukavice mi neće trebati, imaću njegove ruke koje će zgrejati moje.
Sada je stvarno u mom dvorištu i čeka me. Koračamo kao u snu, držeći se za ruke, samo je pod našim nogama umesto peska sneg, u kome ostavljamo tragove. Jedva sam dočekala da mu ispričam san i sluša me, blago se osmehujući. Znam da i on želi da se to ostvari. Da ostavimo sve ljude koji nemaju život, koji daju sebi za shodno da se mešaju u naš, i odemo negde daleko.
Dok naručujemo hranu u obližnjem kafiću, posmatram ga. Osobu od koga su satkani moj život i moji snovi. Da nije njega sve bi to bilo isprazno i pusto. Ne volim zimu, ne volim sneg, ali uz njega sve je to čarobno lepo. Večeras ne želim da zaspim bez njega kraj sebe. Želim da budemo sami, u četiri zida sobice, dok me čvrsto drži u naručju, a ja zatvaram oči i opet ga puštam u snove.
Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.
