Objektivno posmatrano, vaš život je verovatno drugačiji od onog kako ga vi vidite – i to je dobra vest. Ali, to je ujedno i loša vest, jer izveštava o tome da se držite svojih ubeđenja ne zato što se dokazalo da su istinita, već zato što je vaš um nepopustljiv.
Osim onoga što iskusite u životu, pored stremljenja, napora, strahovanja, uspona i padova, vaš životni pravac usmeravaju takozvane psihološke pristrasnosti, koje ometaju objektivno sagledavanje sopstvene stvarnosti. Pomislite samo – svako posmatra sebe i svet iz sopstvene perspektive, usmeren sopstvenim ubeđenjima i svako vidi nešto različito. Kolektivna stvarnost je samo subjektivno iskustvo nasuprot subjektivne stvarnosti. Oni koji to ne razumeju, veruju da je njihovo subjektivno iskustvo zapravo objektivno. Mi pretpostavljamo da nam naš pogled na svet daje tačan prikaz stvarnosti i nismo skloni da to preispitujemo. Ali, većina stvari se uglavnom događa unutar naših glava i naša subjektivna realnost uslovljena je našim ubeđenjima, kombinacijom naših kognitivnih pristrasnosti.
Svet je ono što smo mi
Sopstveno iskustvo neminovno projektujemo na stvarnost oko sebe, nastojeći da je sebi prilagodimo – svet nije takav kakav je, nego onakav kakvi smo mi sami. Svoje pojmove normalnog, tipičnog, čudnog, procenjujemo i formiramo u odnosu na sebe, na sličnost i različitost sa svojim vrednostima, predstavama i ubeđenjima. Uzimamo sebe za reper, ne preispitujući svoju kompetenciju. Pretpostavljamo da i drugi razmišljaju i osećaju kao i mi, jer su naše unutrašnje priče i procesi, sve za šta znamo. Kada drugi odstupaju od onoga što znamo, izvodimo zaključke o njima, uglavnom ih etiketirajući i osuđujući.
Verujemo da će uvek biti kako je sada
Trenutak u kome se nalazimo, projektujemo na okolnosti našeg života u celini. Pravimo pretpostavke na osnovu trenutnih okolnosti i počinjemo da verujemo da će one ostati nepromenljive. Zato nam krize deluju beznadežno i nepremostivo, a sreća je tako prolazna – u strahu da će bol večno trajati, mi je sami stvaramo.
