Ponekad zaboravimo to o davanju, jer smo obuzeti onim što pokušavamo da osvojimo. Ponekad ne činimo ništa, jer smo ubeđeni da život nama treba da pruži sve što nam treba, pa smo uvređeni što se to ne dešava. Ponekad samo jurimo, zabrinuti i sluđeni, zaboravljajući da treba da zastanemo i obratimo pažnju na svoje srce, koje nam se stalno obraća, samo ga retko čujemo, od buke svakodnevice u našoj glavi.
Kakve ciljeve imaju ovi mladi i šta oni to hoće da pokrenu, koliko će to da ih drži i čime oni misle ozbiljno da se bave u životu – pitamo se sumnjičavo, jer nam je teško da prihvatimo da neko želi samo da nekome ulepša dan. Da mu se osmehne, uruči poruku pozitivnosti i poželi sve najbolje. Kakvu to svrhu ima? Sumnjamo, jer stalno pokušavamo da pronađemo neki smisao, jer su nam osnovne vrednosti obesmišljenje, jer nas život u haosu uči da su dobre namere, plemenitost i humanost sumnjiva rabota, od koje niko vajde nema.
