Kristijan Hopkins nikada fotografiju nije video kao svoj životni put, ali je, kada mu je mama u njegovoj 16. godini pre odlaska u Kinu kupila fotoaparat, odlučio da na pravi način iskoristi svoj poklon.
Tako je, otputovavši u Kinu, Hopkins shvatio da ne želi da usnimi samo predele, već i sve one detalje i lepote koje intrigiraju ljudsko oko, a koji su hvataju u jednom jedinom trenutku. Tako je ovaj mladi umetnik shvatio da ga više intrigiraju emocije ljudi nego li predeli koje obilazi, te je rešio da pokrene svoj prvi projekat u oblasti fotografije – projekat koji bukvalno ostavlja bez teksta. Hopkins je rešio da iz svog ugla predstavi depresiju sa kojom se već dugo bori.
