Nije me teško voleti, dajem se. Ko me poznaje, taj me voli. A to se valjda jedino i računa. Ali, ima i onih koji me vole, a ne poznaju me, iako su imali svaku priliku da me upoznaju. Bili su uvređeni kad sam iscrpla davanje, ili bila suviše preplavljena svojim problemima, da bih mogla da dajem. Nisu hteli da vide ono što sam im pokazala, nije im se sviđalo ono što sam govorila, nisu mogli da oni meni daju ono što sam tražila. U stvari, nisu mogli da me vide, tačka. Potrebni su neki kapaciteti, da bih bila vidljiva iz šire perspektive, naravno. Ali ljubav bi trebalo da je dovoljna. Kad nekog voliš, osećaš ga i vidiš ga, a da li ti se sviđa to što vidiš i osećaš, uopšte nije važno. Zapravo, važno je, ali samo u kontekstu samorazvoja – da li možeš da prihvatiš nekoga takvog kakav je (naročito onda kad vidiš njegovu mračnu, ružnu i glupu stranu), kakva osećanja u tebi pobuđuje neprijatna slika i zašto. Ljudi su ogledala. Svi se ogledamo u očima ljubavi. I tako jedino i znamo šta je ljubav. Da li smo mi ljubav.
Ljubav jeste dovoljna. Ako nije, onda mi nismo dovoljno ljubav.
Ne možeš da ne voliš nekog koga dobro upoznaš, jer ne možeš da dobro upoznaš nekoga ako mu ne priđeš dovoljno blizu, a ne možeš da mu priđeš dovoljno blizu, osim s ljubavlju. Kad nekog kome sam prišla dovoljno blizu – a ja prilazim, bez oklevanja, jer me samo to zanima, upoznavanje i bliskost – “prestanem da volim” zapravo samo ta ljubav prestane da mi bude važna, jer taj neko nije umeo da se ogleda u meni. Nije video ljubav, nego vrebajuće senke, nije video svoje blistavo biće, nego kavez koji to biće zarobljava. Nije video sebe, pa nije mogao ni mene. Imam puno takvih ljubavi, poput jenosmernog ogledala.
Ali imam i nekoliko onih drugih, dvosmernih. Nekoliko naspram puno – preteže, jer vredi više, jer je važnije.
Nemoj me voleti na reč, upoznaj me. A ako me ne zavoliš kad me upoznaš, onda me ne prepoznaješ, jer ni za sebe ne znaš baš ko si.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
